„Истина, каква је радост цар бити?“

Из филма „Иван Грозни“ С. Ајзенштајна

 

 

Аутор: Илија Ковачевић

 

У краћем истраживању за овај чланак, на питање ко је био Иван Грозни, од извјесних суграђана добијао сам овакве одговоре: „Онај што је убио сина“, „Онај што је ослијепио оног архитекту што је направио ону цркву на Црвеном тргу“, „Немам појма“, „Стварно немам појма“, „Иван Миљковић (одбојкаш оп.а.), је л’ он?“, „Рус неки“, „Био је велики освајач али много крволочан, гледао сам на Дискаверију“.

Не чуди приказано знање, наше људе је одувијек красило дуго памћење и жеђ за поштовањем своје и туђе историје, нарочито руске.

Овај чланак не може и неће дати једнозначан одговор на вишевијековна опречна виђења личности Ивана Грозног и његове владавине, већ укратко, сама опречна виђења кроз неколико равни. Читалац је ваљда кадар да сам доноси закључке, ако то није случај, моја препорука је History Channel, тамо дијеле готова мишљења.

 

ШТА ЈЕ УЧИНО ЗА РУСИЈУ?

Бољарске породице и њихово потомство се неће сложити са тим али по свој прилици, много. У сигурне заслуге му се убрајају: оснивање Земског сабора (Зе́мский собо́р), тј. првог руског парламента, сазивање јединственог црквеног сабора (Стоглавый Собор) којим су уређени односи у вршењу свјетовне и духовне власти, доношење Законика (Судебник), увођење редовне војске (Стрельцы́), оснивање прве штампарије (Московский Печатный двор), изградња велељепног Храма Светог Василија Блаженог у Москви (Храм Василия Блаженного). Поразио је Казањски и Астрахански Канат, освојио велики дио Сибирских пространстава,  чиме је руску територију увећао са 2,8 на скоро 5,4 милиона km2, а број становника за 30 до 50%. Унаприједио је односе са Западом, доводио је њемачке и холандске инжењере, трговао са Енглезима. Отварао је луке, дизао градове, градио и обнављао небројено много храмова и манастира.

Сумњичави језици ће рећи: хтио је силним задужбинарењем да крв многих спере са својих руку, да златом и дукатима купи улазницу за Царство Небеско. А имајући пред очима сва доброчинства која је учинио Цркви, не чуди што његове највеће апологете данас долазе или из Цркве или из кругова који Њој гравитирају. Опречно виђење Ивановог односа према Цркви је ово: Цар је био дубоко религиозан човјек и широка рука када је Црква у питању, једноставна је посљедица те чињенице. А бранити од клевета чувара Мономахове круне, заштитника цијелог Православља и владара Трећег Рима, сасвим је легитимна и утемељена ствар. Оставимо, при том, по страни сумњиву смрт митрополита Филипа.

Контроверзнији дио Иванове владавине је подјела руске територије на: опричину, која је била под управом самог цара и опричника и земшћину, којом су управљали бољари (руска властела). Опричници су један од разлога због којег је „многа историја“ уперила кажипрст и устријемила клинтиствудовски поглед на Ивана Васиљевича. Опричници, монашки одјевени, крсташки наоружани, сматрани су: тајном полицијом, репресивним царским апаратом, царским псима који кољу, черече, силују, пале, узурпирају, отимају бољарску и сељачку земљу.  Од свих акција Опричника највише противрјечја али и хладне језивости, носи крвопролиће код Новгорода. Пребројавање жртава и разматрање контекста предугачка је рашомонијада за овај текст.

Опричници су, у бољарско-опозиционом дискурсу, манифестација неправде и самовоље Иванове. Цар и сами Опричници не мисле тако. Неутралисање бољара и свих који су оптужени за издају и колаборацију са непријатељима ствар је патриотске дужности. Цар оптужује бољаре за издају, бољари цара за самовољу. И он и они желе власт, народ и земља само су изговор. Чињенице су једне, интерпретације многе, зато је историја одавно у схизофреничном бунилу, а однос цара и бољара биће тумачен тумачевом наклоношћу или ненаклоношћу према једној или другој страни.

ДА ЛИ ЈЕ ИВАН БИО ГРОЗАН?

Hе само грозан, већ и страшан. Први Иван Грозни је: непредвидљив, сумњичав, неповјерљив, тежак, окрутан, осветољубив,  каприциозан, бијесан. Можда то неће зачудити, ако прихватимо као тачне, форензичке анализе које су шездесетих година ХХ вијека урађене у СССР-у, а које су потврдиле вијековне сумње, наиме да су: Јелена Глинска, Иванова мајка и царица Анастасија Романова, Иванова прва и никад прежаљена жена- жртве тровања живом. Иван је, не без разлога, кривио бољаре за подло смакнуће своје мајке, своје супруге, а врло извјесно и свог оца, Василија III и брата Јурија. Ако се вратимо уназад, у вријеме дјетињства Ивана Васиљевича и при том повјерујемо у приповијести које кажу да је одрастао у суровом дворско-бољарском окружењу као сироче, свједочићемо формирању личности која је имала дебеле разлоге да не вјерује људима. Још кад га је издао његов најбољи генерал и најближи пријатељ Андреј Курбски, створене су све претпоставке да историчари нађу оправдања за Иваново касније „лудило“, „тиранију“, „крвожедност“.

Други Иван Иван Грозни је изузетно образован владар, власник једне од највећих библиотека свога времена, сјајан реторичар, састављач посланица, писама, преписки… Композитор духовне музике, подвижник којем је хладни замак келија, најчистији испосник у времену испосника, усамљеник без игдје икога. Хваљени добротвор, милостиви цар, праведни судија цијеле руске земље. Човјек који је упознао Соломонову мудрост, Јовову патњу и Набукодоносорово безумље.

Трећи Иван Грозни је распусни паганин без мјере и обзира. Опијају га једнако многе жене и многа вина. Растачу га бијес и тјескоба палих анђела. Разапињу га бездан у који пада и небо којем стријеми. Изгледа као да се у мраку историје премеће у Распућиновог претечу.

Четврти Иван Грозни је владалац челичних плећа и гвоздене деснице, чини се да Русија само таквима дозвољава да је укроте.

Назад на форензичку анализу. Ова совјетска из шездесетих година и неке америчке, устврдиле су да је узрок смрти самог Ивана Грозног сифилис. Вишак пронађене живе је, тврди се, од медицинских  препарата који су коришћени у лијечењу од могућег тровања. Сифилис и меркуриализам нуде извјесне одговоре на каприциозно и непредвидљиво Иваново понашање и на симптоме које је слало његово тијело пред смрт. Сличан налаз је и за сина Ивановог, принца Ивана, кажу: меркуриализам или сифилис. Чини се да није било синоубиства. Грозни није убио Ивана али је историја оклеветала Грозног за његову смрт и глас те клевете још се чује. Ипак, чувена слика Иље Репина „Иван Грозни и његов син“, не губи на цијени.

Несрећа са сифилисом је нешто што може указивати на нечији промискуитет. Још већа несрећа је ако живите у средњем вијеку и немате приступ пеницилину. Ивана су задесиле обе несреће: није се штедио са женама (зли језици помињу и неког мушкарца), а умјесто пеницилина, за лијек је имао живу.

Наравно, треба одржати критички дух и оставити могућност у завјеренички аспект овако једностраног објашњења. Дјелује преједноставно, одвећ лако и очито али велики митови опстају упркос томе. Зато је историја још увијек жива.

Руси, с правом, не маре много за све ово. Читав фолклор, народно предање и памћење, глорификују Ивана Грозног. Логика, иако на самрти у нашем смутном времену, шапуће да нећете глорификовати неког ко вам је чинио зло. Стаљин је аргумент који донекле води супротном закључку.

Ако Русе питамо да ли је Иван био грозан? Рећи ће: „Јесте али не може се царем без грозе бити“!

ГРОЗНИ СРБИН

Грозни је Србин, не мали. Чак и да то нисте знали, дало се негдје предосјетити. Наиме, мајка Иванове мајке је била Ана Јакшић из племићке породице Јакшић, кћерка Стефана Јакшића и Милице Белмужевић. Баба Ана је, сматра се, након смрти своје кћерке, имала значајан утицај на васпитање унука Ивана. Нагађа се да га је, чак, учила и српски језик и при том била успјешнија од учитеља принца престолонасљедника, Александра Карађорђевића. Такође, Иванова баба по оцу, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре Цара Душана.

Иванова наклоност према Србима илустрована је познатим односом који је имао према Хиландарском братству и самом манастиру. Цар је у неколико наврата свакојаким даровима китио изасланства Светогорског манастира, а препричава се и његова молба чувеном султану Сулејману Величанственом да овај узме у заштиту Хиландар и руски манастир Светог Пантелејмона. Срби то, наравно, памте.

 

АВЕТИ, СТРАШИЛА И ФИЛМСКА ВАСКРСНУЋА

Иван се упокојио 1584. али његови симулакруми још вршљају Русијом и свијетом. То је несрећа свих владара и обичних људи- историчари, политичари, књижевници и филмаџије, могу да вас створе и након ваше смрти.  Нема почивања у миру, копије са вашим именом живе, стварају нову историју и пишу нове митове, свиђало се то вама или не. Чудан је посао стварати копије без оригинала.

Иван Грозни је тако, имао много живôта након смрти Ивана Васиљевича. Један од њих је у Ајзенштајновим филмовима из 1944. и 1958. На страну чињеница да је друг Џугашвили наручио филмове, на страну гласине о њиховој пропагандној употреби и марксистичкој ароми. Треба бити свједок овом епском васкрснућу Грозног и његовом кратком животу на екрану.

Ту је и Лунгинов Грозни у филму „Цар“ из 2009. У кафкијанској атмосфери средњовјековне Русије, одвија се радња на чијем крају схватате да главни лик овог филма није Иван Грозни, већ Православни примјерак Ханибала Лектора, све са Библијом и царским скиптром у руци. Грозни је оживљен и у солидној совјетској комедији „Иван Васиљевич мијења професију“ из 1973. Копија несрећног цара појављује се и у филму „Night at the Museum: Battle of the Smithsonian из 2009. године, још једном тријумфу холивудске умоболности, а можда и генијалности.

На документарном плану Иван Грозни је мање-више успјешно интегрисан у Дискаверијев паралелни универзум у документарцу „The Most Evil Men In History, гдје улази у друштво Пола Пота, Томаса Де Торквемаде, Нерона, грофице Ержебет Батори и других. Иванове авети се појављују и у солидном документарцу „Ivan The Terrible, „Might and Madness. Иванова сјенка, јунак је и спорог руског документарца „Царево дело“.

Атрибут „Грозни“ постао је етикета коју су новинари лијепили врхунским  гладијаторима као што су Иван Заморано и Иван Лендл, а о перцепцији Грозног на западу свједочи примјер Ивана Демјањука, злогласног чувара у логору Треблинка који је понио, наравно, надимак Грозни. Трагичан расплет- надимак великог цара служи за означавање страшила.

Генерисање авети Ивана Грозног претворило се у генерисање стереотипа о руском владару уопште. Отуда на западу, паралеле између Грозног и Стаљина.

Историјски Иван Грозни чека да буде до краја откривен, о овом другом сада знамо довољно, а по величини сјенке коју је оставио за собом, можемо само наслућивати колико велики цар је био.

 

Oбјављено у 4. броју Газете. Газету можете прочитати ОВДЈЕ!

 

 

ИВАН ВАСИЉЕВИЧ У ИСТОРИЈИ И ИЗВАН ЊЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *