„Бела армија, црни барон, поново нам спремају царски трон…“ Тих речи, из песме која је била популарна у време Грађанског рата, сетио сам се када сам пришао споменику од црног мермера, који стоји у улици Вуковић у живописном градићу Сремски Карловци, који се налази на десној обали Дунава, педесетак километара од Београда.
На високом квадратном постаменту налази се биста мушкарца у черкеској блузи, са капом на глави и брковима на издуженом лицу. На споменику златним словима пише: „Барон Врангел Петр Николаевич, генерал потпуковник, главнокомандујући Јужне Руске Армије“.
– Зашто је баш у том градићу подигнут споменик Врангелу? – питао сам српског историчара, руског порекла, Алексеја Арсењева, који се бавио проучавањем емиграције из Русије.
– Зато што је он, са својом породицом, живео овде четири и по године – одговорио ми је саговорник.
Из даљег разговора сазнао сам да је, према попису становништва Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1921. године, у Сремским Карловцима живео 5.901 становник. Али, убрзо су град почели да насељавају Руси. Прво је из Константинопоља овде дошла Виша руска црквена управа у дијаспори, која је основана у новембру 1920. године на територији Константинопољске патријаршије. На њеном челу је био митрополит Кијевски и Галицијски – Антониј (Храповицки).
Одмах после њих, у градић на Дунаву стигао је и штаб Руске армије Врангела, који се сместио у старом здању „Благовести“. У њега су се прво уселили генерали Алексеј Архангељски, Павел Шатилов и око тридесет старијих официра. Средином марта 1922. године, из Константинопоља је у Сремске Карловце стигао и Врангел.
Две године раније, на војном заседању у Севастопољу био је изабран за главнокомандујућег Оружаним снагама Југа Русије уместо генерала Деникина, кога је барон кривио што није пристао на спајање са војском адмирала Колчака, и што није желео да се бави ни политичким ни грађанским питањима.
Нови главнокомандујући прегруписао је преостале делове војске, ојачао дисциплину и морални дух такве уједињене војске, која је добила назив Руска армија. Али, Врангел је добро знао: да би се добио Грађански рат, потребни су, не само војска и армијска стратегија. Због тога је придобио политичаре, међу којима и Александра Кривошеина, блиског сарадника Петра Столипина, бившег пријатеља министра пољопривреде Григорија Глинке, познатог економисту Петра Струве, бивше посланике Државне Думе Николаја Љвова и Василија Шуљгина. Барон је основао Савет у оквиру главне команде, који се до 10 априла, после признања од стране Француске, преобратио у владу Југа Русије. 25 маја 1920 године влада је објавила нови „Закон о земљи“, додељујући сељацима земљу у власништво, коју су они фактички и користили, и ослободила их од општинске власти.
„Закон о земљи“ логично је допуњен законом „О локалној самоуправи“. Уместо безвлашћа, које се појавило после управе Савета, својевоље команданата и случајно постављених чиновника, успостављено је народно самоуправљање. У то време уведени су и закони о аутономији козачких области, а предвиђала се и аутономија за Украјину. Према речима кнеза Владимира Оболенског, вршила се „перестројка комплетног државног уређења на новој социјалној бази“. Она је спровођена чврстом руком. Генерал Кутепов је, у складу са наредбама Врангела, вешао провокаторе и бољшевичке агитаторе.
Али у јесен 1920 године, када су дивизије црвених под командом Михаила Фрунзе и Василија Блјухера прешле у одлучујући напад, војска белих је почела да узмиче ка јужној обали Крима. Врангел је схватио да је евакуација с полуострва потпуно извесна и успео је да се за њу припреми. Средином новембра око 150 хиљада људи, од којих су трећина били војници на челу са главнокомандујућим, на 126 бродова напустило је Русију и кренуло у правцу Босфора.
У својим сећањима, која је Врангел назвао „Белешке“, написао је да је од руских сједињених војних снага, 25 хиљада људи било смештено на Галипољу, 15 хиљада на острву Лемнос и неколико хиљада у Чаталџи. Тек крајем 1921. године, главна команда је успела да организује њихов прелез у Бугарску и Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929 године – Краљевина Југославија). Тамо су они добили могућност за живот, али су и даље имали војну обавезу и сачували су значајан део оружја. Нпр. прва коњичка дивизија, која је бројала 3.300 људи, у пуном саставу је приступила у службу југословенске пограничне страже.
Официри штаба и пратња главне команде, која се састојала од десет козака, били су смештени у здању болнице, у општинској сали и у приватним становима Карловчана. Врангел је живео у кући на спрат бр. 21 у улици Митрополита Стратимировића, о чему данас сведочи мала меморијална табла. Према сведочењу Теодоре Петровић која је предавала у гимназији, Руси су мало комуницирали са мештанима, окупљали су се у здању „Благовести“, у коме се налазила мала библиотека и где су се одржавале игранке. У дворишту је био постављен стуб са царском руском заставом. Сваког јутра и вечери одржаван је свечани церемонијал одавања почасти застави, а оркестар је свирао маршеве. Праћен свитом, главни командант је сваког јутра пролазио јашући на белом коњу, док су његови војници били распоређени по оближњим брежуљцима.
У емиграцији је Врангел поштовао принцип немешања Руске армије у политички живот земаља у којима се она налазила. Чак је издао наредбу о забрани војним лицима да се учлањују у било какве политичке организације и удружења. Он сам остао је привржен монархијским идејама као водиљом за продужетак борби са Совјетском Русијом.
Отац генерала, барон Николај Јегорович, стигавши из Дрездена у Сремске Карловце са супругом Маријом Дмитријевном, ретко се појављивао у јавности. Родио се 1847 године у Петербургу, школовао у Швајцарској, доктор филозофије је постао у Немачкој, познавао је руске марксисте, нихилисте и анархисте, међу њима и Михаила Бакуњина. Виђао се са Александром Димом, дружио са принцем Цељским, будућим краљем Едуардом VII, превео је на руски језик Гетеовог „Фауста“.
У Сремским Карловцима Николај Јегорович је завршио писање сећања „Од земљишног права до бољшевика“. Она су објављена у Берлину 1924. године, а убрзо су преведена на енглески, француски, фински и шведски језик. За разлику од сина, он није гајио илузије у односу на обнављање монархије у Русији, али није испољавао ни симпатије према социјализму. Врангел старији, умро је у Сремским Карловцима 4. јула 1923. године и сахрањен је на градском гробљу Черат.
Мајка главног команданта, бароница Марија Дмитријевна, рођена Дементјева-Мајкова, такође је написала сећања „Мој живот у комунистичком рају“, у којима је описан њен усамљенички живот у Петрограду у периоду од 1918. до 1920. године и пребег у Финску. У Србији је почела да сакупља биографске податке о људима који су принудно напустили Русију почетком прошлог века. 1933. године бароница је те сабране материјале предала библиотеци-архиви Хуверовог института у Стенфорду“.
Руска колонија у Сремским Карловцима се постепено проређивала. Према наредби Врангела виши официри његовог штаба одлазили су у европске центре. До јесени 1924. године, остаци Руске армије били су распуштени и она је престала да се сматра војном јединицом. Трудећи се да сачува кадрове у условима емиграције, Врангел је издао наредбу о формирању Руског општевојног савеза (РОВС), који се састојао од четири одсека у земљама као што су Француска, Белгија, Немачка, Аустрија, Турска, Румунија и др. РОВС је уједињавао све бивше учеснике беле армије и обједињавао функције професионалног савеза, који је пружао помоћ својим члановима, у првом реду инвалидима, незапосленим породицама, као и установама које су вршиле преквалификацију резервиста. Генерал је био енергичан, није падао у депресију и веровао је да ће наступити боља времена. Редовно је посећивао своје сараднике – официре, војнике и козаке, који су радили на изградњи пруга и путева, чували границу, посећивао је руске кадетске корпусе и домове инвалида. У јесен 1926. године Врангел је одлучио да се пресели из Сремских Карловаца у Брисел, где се већ налазила његова породица.
У Бриселу Врангел није желео да буде на терету колегама. Зато је прорачунао да ће плата инжењера у једној од белгијских фирми потпуно да покрије трошкове његове породице. А хонораре од „Белешки“, које се надао да ће добити после превода на стране језике, намеравао је да поклони за потребе РОВС. Уз то, према сведочењу генерала фон Лампе, супруга барона Олга Михајловна, отворила је модну кућу и радила у њој заједно са старијом ћерком Јеленом.
У јануару 1928. године Врангел се разболео од грипа, који се искомпликовао. Средином априла стање здравља барона јако се погоршало. Позвали су протојереја Василија Виноградова, коме је после исповести и причешћа Светих Тајни генерал рекао: „Спреман сам да служим у ослобођеној Русији, макар и као обичан војник…“. Снагу болесника црпела је температура од 40 степени… Он се превртао у бунилу, издавао наредбе, покушавао да устане. Позивао је секретара и обављао дужности до најситнијих детаља. Ујутру 25 априла 1928. године, генерал Врангел је умро. Његове последње речи су биле: „Боже чувај армију!“ За 4 месеца било би му 50 година.
У својој опоруци Петар Николајевич је изразио жељу да буде сахрањен у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану у центру Београда. Погреб је обављен уз војне почасти и почасну паљбу. На сахрану је дошло више хиљада чланова РОВС, а многи од њих су били у војној униформи. Два авиона југословенске армије, којима су пилотирали руски пилоти, кружили су над Београдом и бацали цвеће. Опело је служио митрополит Антоније.
Да напоменем, да је за време Јосипа Броза Тита, старешина цркве Свете Тројице (од 1945. године припада Московској патријаршији) прекрио гробницу од белог мермера, на којој је био урезан кратак натпис „Генерал Врангел“, иконом „Суд Пилата“. Икону су уклонили 1968. године. Приликом бомбардовања зграде телевизије од стране НАТО-а, у априлу 1999. године, значајно је оштећена и црква Свете Тројице, која је тада обележавала своју 75-годишњицу. Она је постала позната целој руској дијаспори и као место где се чувају знамења и војне реликвије Руске армије. Залагањем игумана Виталија Тарасјева и његових парохијана, храм је био обновљен у марту 2007. године и освештао га је митрополит Смоленски и Калињинградски Кирил, који је данас Патријарх Московски и целе Русије.
Извор: Парламентская газета