Фалсификујући догађаје, Хашки трибунал је показао, како пишу многи, своје право лице „истинског чудовишта“, односно савремене иквизиције – стоји у коментару Гласа Русије, поводом ослабађајуће пресуде хрватским генералима.

 

Објективност се није могла ни очекивати, јер још једном је било потребно да се потврди да су само Срби били кривци за конфликт на Балкану, да су „агресори“ и да међу њима није било жртава.

Апелационо вијеће Хашког трибунала у образложење ослобађајуће пресуде исељавање цивила послије војне операције није признало за депортацију већ је, малтене, закључило да је свако слободан да изабере шта да ради и када да оде, наводи „Глас Русије“.

Хрватска армија је током акције „Олуја“ брисала све на свом путу, заузимала велики број посматрачких пунктова УН, које је подвргавала гађању директним навођењем.

У току напада одреда под командом Анте Готовине два пута су били коришћени војници снага УН и заробљени Срби као живи штит.

Према подацима снага УН за поршку мира, Хрвати су заробили седам војника данског батаљона „плавих шљемова“ и заједно са заробљеним Србима тјерали су их да иду испред тенковске колоне. За вријеме хрватске агресије убијена су двојица Чеха, један Данац, рањено је двадесетак људи из састава „плавих шљемова“.

Губици УН, према званичним подацима, износили су – 18 особа. Хрватска армија је ушла у Крајину, а да практично није наишла на отпор, палила је и уништавала све на територији гдје су живјели Срби.

Специјална мисија ЕУ која је посјетила Крајину писала је у свом саопштењу од 23. августа да је у вријеме од 7. августа до 22. августа на територији сектора Југ било уништено од 60 до 80 одсто имовине Срба, да је Срба остало свега два до пет одсто у односу на број који је ту живио раније, да је уништена сва стока, а села паљена помоћу бензина до темеља.

Сви се сјећају трагичног егзодуса српског становништва са својих исконских тероторија 1995. године. Километарску колону избјеглица гађала је хрватска војска, а било је и напада из ваздуха.

„Данашња Крајина је спаљена и опустошена земља, која је доспјела у руке вандала“ – писао је белгијски новинар којем је пошло за руком да у дане офанзиве дође у Крајину.

Према подацима Црвеног крста Југославије, већ до краја 1991. године било је регистровано више од 250.000 избјеглица из Хрватске – грађана српске националности, а са посла је било отпуштено више од 120.000 Срба због националне припадности!

О самом Анти Готовини довољно говори његова биографија. Године 1973. године ступио је у службу у француску Легију странаца под псеудонимом Андрија Грабовац.

Као припадник специјалног одреда учествовао је у војним операцијама 1979. године, добио је француско држављанство и напустио Легију у звању наредника.

Затим је већ као цивил радио као инструктор припадника различитих оружаних формација и учествовао у низу тајних операција на територији Аргентине, Гватемале, Парагваја, Боливије, Чилеа и других земаља.

Године 1986. године хапсе га и осуђују у Француској за пљачку златарске радње, а 1990. године задржавају га због изнуђивања 350.000 франака од француског бизнисмена, мада му је пошло за руком да се сакрије.

Године 1991. долази у Хрватску, а већ 1994. године добио је чин генерала и учествовао у операцијама против српских трупа.

За то вријеме тражило га је француско правосуђе због отмице људи и изнуђивања, осудивши га у одсуству на двије и двије и по године затвора.

У коментару се наводи да је и дугогодишње понашање званичног Београда и равнодушност према српским осуђеницима помогло да се створи оваква слика о сукобима у Хрватској и на простору бивше Југославије.

Признавање Трибунала, сарадња са њим, прећутни пристанак на оптужбе Срба, непружање помоћи браниоцима Отаџбине… довело је власти Србије до ситуације да практично признају кривицу за све што се десило 90-их година.

Сада је власт у Србији, први пут за 20 година, „дирнула“ одлука Трибунала. Београд је чак одлучио да смањи ниво сарадње са Хагом до техничког односа, али то нимало не мијења суштину односа страна – закључује се у коментару „Гласа Русије“, уз опаску да српски политичари углас тврде да је одлука политичке природе, а да је само предсједник Републике Српске Милорад Додик одмах одлуку суда назвао – срамном.

Трибунал је скоро завршио задатак да наслика своје виђење дешавања на Балкану 90-их година, а сви који су му у томе помагали сносе једнаку одговорност пред историјом.

Кулоарски гњев и љутња послије сличних циничних пресуда – не узимају се у обзир, стоји у коментару у „Гласу Русије“.

 

Извор: Глас Русије и РТРС

Хашки трибунал – савремена инквизиција

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *