У октобру, далеке 1939. године, Винстон Черчил је изјавио да не може да предвиди будуће потезе Русије (мислио је на СССР), јер је то „загонетка замотана у ребус унутар енигме“, али да је кључ вероватно руски национални интерес. Ово ми све чешће пада на памет у последње време, док покушавам да одгонетнем ребус руског (не)деловања у Србији.
О облицима које попримају србофилија и русофилија већ сам писао. Док Срби махом седе и чекају да их Мајчица Русија извуче из невоље (за коју су само понекад сами криви), Руси свашта чине да помогну симпатичном „малом брату“, при чему сигурно не одмаже близина топлог мора и могућност да се стане на реп Турској, западној Европи, или Америци.
Не треба потценити ни колико год ненамерандопринос Србије васкрсењу данашње Русије, која је пре 13 година била пост-совјетска олупина под чизмом Запада, а данас то итекако више није. Ако је веровати Александру Исајевичу Солжењицину, искра тог препорода била је управо агресија НАТО- а на Југославију пролећа 1999. Тиме су, вели чувени дисидент(али увек родољуб), Русима разбијене илузије о Западу, али Србима, нажалост, нису.
Иако географски раздвојене, Србија и Русија су већ дуго у политичком смислу спојене посуде. На Западу, у сваком случају, већ више од века преовладава убеђење да су Срби руски сурогати, пси које Кремљ држи на ланцу и пушта кад му је воља, па се у складу с тим убеђењем према Србима и понашају.
Читам недавно текст Јелене Гускове, једног од водећих руских стручњака за Балкан, у којем се жали на превртљивост садашње власти у Србији. Као да се чуди што напредно-социјалистичко-регионална влада у Сочију или Москви једно каже, а у Београду и Берлину друго ради. Међутим не би требало да се чуди, знајући или макар претпостављајући, на основу расположивих информација, о каквим се људима ради.
У сваком случају, ако се за протеклих стотињак дана понекад можда и чинило да је нова власт макар нешто другачија од претходне, посетом Хилари Клинтон и Баронесе Ештон у ноћи вештица (гле ироније), маске су пале. Идеолошке атлантисте у Београду је заменило нешто још горе – кукавни опортунисти. Резултат је, међутим, исти. Издаја!
Многи се сад питају како на ово намерава да реагује Москва. Један од суптилних гестова је стигао већ прошлог четвртка, када је нови руски амбасадор, Александар Васиљевич Чепурин, предао акредитиве рајхсгаулајтеру Николићу. На Николићеву изјаву да се „Србија налази у осетљивом тренутку и пред важним одлукама и… да у томе очекује подршку Руске Федерације“, тј. тражење руског покрића за издају која се спрема, Чепурин је „поновио подршку Русије Србији, да очува територијални интегритет и оценио да је решавање косовског проблема у складу са међународним правом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН једино праведно решење“. Дакле, помоћ и подршка стижу само за отпор, а не за капитулацију.
Не морам да „пијем ракију“ са Томом и Ивицом да бих схватио да је ово што они раде издаја, нити морам да будем кућни пријатељ са Владимиром Путином да закључим како Русија има интересе у Србији. Траса „Јужног тока“ није нимало случајна. Србију је баш Атлантска Империја изабрала као бојиште против Русије, јер има далеко више смисла да се Кремљ брани у Београду него у Смоленску. Ако ништа друго, демонтажа „поретка“ успостављеног петооктобарским пучем обезбедила би да тзв. обојене револуције више никада не угрозе Русију и њене суседе, а садашњи председник Русије није ни глуп, ни неспособан, ни наиван.
Само, дајте да не тражимо трун у туђем оку, а не видимо балван у сопственом. Ако је Русија пасивна спрам западног черечења Србије, то јесте геостратешка грешка. Међутим, шта онда рећи за Србе којима је то ипак егзистенцијално питање?! Да парафразирам претходног руског амбасадора, А.В. Конузина: „Где сте, Срби? Има ли вас?“
Са становишта српског родољубља, призивање руске интервенције је признање сопствене немоћи. Свакако да би било лакше ако би у ослобађању од квислиншког култа, који спонзоришу из иностранства, српски родољуби имали спонзоре у Москви, Пекингу, Бразилији, или где већ. Међутим, упитајте се, како било ко може да пружи подршку покрету за који не зна да постоји?! Све што Русија види су Тома, Ивица, Млађа, Палма, Крка, Бота, Чеда… и можда Коштуница, кад извири из свог чардака од слоноваче. Дакле, Империја лепо користи све полуге које је наместила, а нико други нема ослонац да постави сопствену полугу, а камоли нешто њом помери.
Зна ли руска јавност шта се овде дешава?! Знају ли руски политичари да су Срби слуђени медијско-пропагандним апаратом у служби Империје, да не реагују ни када их „родољубива“ власт предаје у нежни загрљај Хашима Тачија. Зашто се од Руса очекује да знају више?! Немојте рећи да ће КГБ све да сазна, јер КГБ-а нема већ више од 20 година и тим стварима се сада бави служба по имену СВР.
Приметићете да из Москве ни једног тренутка није стигла критика на рачун неспремности српског народа да се избори за сопствену слободу, већ само на рачун политичара који су могли слободу да изаберу, али су из личних интереса, страха или убеђења изабрали да служе Империји. Међутим, да ли је Москва спремна да активно дела како би помогла Србима да изборе слободу, сазнаћемо једино онда када та помоћ буде имала адресу на коју би могла да стигне.
аутор: Сиви Соко
Чланак преузет са:
http://sivisoko.blogspot.com