Чињеница је да свака национална књижевност постоји на одређеним културолошким темељима, карактеристичним за ту националну заједницу, њену природу и историју. То, свакако, не значи да између књижевности различитих националних заједница не постоје додирне тачке. Без обзира на разлике, које се тичу језика, културе и вјере, све оне су усмјерене ка суштинским питањима људске егзистенције. Стога се може рећи да књижевност, поникла у одређеним националним оквирима, прераста територијалне и временске границе, и добија општечовјечански карактер. Таква књижевност улази у ризницу свјетске културе, и постаје својина не само народа на чијем је тлу поникла, већ свих народа свијета. Са тог аспекта може се говорити о додирним тачкама између књижевности различитих народа, а у овом случају између српске и руске књижевности. У њиховом средишту је, свакако, садржано питање постојања ова два народа, притом у великој мјери у свјетлу бурних историјских дешавања, за која није случајно речено да представљају кључни чинилац сваке културе. У овом контексту историјска свијест означава основу и српске и руске књижевности, као и осталих јужнословенских народа.
Културолошки идентитет сваког народа широко је постављен, и у себи садржи митско и историјско, падове, успоне и друге преломне тренутке вишевјековне историје. Везе Срба и Руса сежу у далеку прошлост, тачније од самих почетака развоја њихових култура. Словенски просвјетитељи Ћирило и Методије дали су значајан допринос у успостављању културе старе Русије, као и других словенских народа. Треба имати у виду да су Срби, баш као и Руси, добили писменост и хришћанство управо захваљујући солунској браћи. Њихова заслуга је што се писменост појавила код словенских народа, те је на тај начин постављен темељ за формирање књижевне традиције и културе.
Српски народ је током свог историјског развоја бивао осуђен на бројне невоље и препреке, што није утицало на слабљење веза Србије и Русије. Чак се може рећи да је у тим тешким и преломним тренуцима та веза бивала све јача. Ако се пажљивије осврнемо на нашу историју, увидјећемо да је руска многобројним нитима везана за историју Србије. О аутентичном постојању, како српске, тако и руске културе и историје, може се говорити тек након примања хришћанства на тим просторима. У томе је велику улогу имала византијска култура, преко које је на просторе Русије и Србије и заживјело православље. Дотицаји са Византијом, од преломног значаја, одредили су карактер и форму српске и руске културе. Тим додатним сродством између ових двију култура постављени су још чвршћи темељи за даља прожимања.
Најзначајнији центри културе и књижевности током средњовјековне Србије и Русије били су манастири. Они су имали велике и богате библиотеке, гдје су чувани многобројни списи из различитих области. Већину њих чинили су текстови историјског и вјерског карактера. Ту су се стицала знања, али се вршила и једна од најзначајнијих дјелатности тог периода – превођење и преписивање књига. Тројствена лавра светог Сергеја или Тројице-Сергијева лавра (руски: Троице-Сергиева лавра) је најважнији руски православни манастир и духовно средиште Руске православне цркве. Налази се у граду Сргијеву Посаду, а основао га је један од најславнији руских светаца Свети Сргије Радоњешки 1345. године.
Тројствена лавра светог Сергеја у Сергијеву Посаду
Након што је 1422. године свети Сергије проглашен свецом заштитником Русије, скупина србијанских монаха, који су пронашли уточиште у манастиру након битке на Косову (1389), изградила је прву камену катедралу посвећену Светом Тројству. У њој су смјештене реликвије светог Сергија, које се и данас могу видјети на истом мјесту. Највећи средњовјековни руски сликари, Андреј Рубљев и Данил Черниј, су позвани да украсе катедралу својим фрескама.
Монаси су пружали образац понашања у оквирима хришћанског и духовног живота. У Србији је најпознатији Свети Сава, први српски архиепископ, а у Русији Сергије Радоњешки (Сергий Радонежский), монах и светитељ Руске православне цркве. Радоњешки је заслужан и за обнову монаштва у сјеверној Русији. Иако је Свети Сава живио сто година прије руског светитеља и монаха, ипак су њихови животи умногоме слични, као и њихово схватање вјере и живота, и њихов однос према народу. Иначе, и један и други потичу из познатих аристократских породица, и од ране младости су се предавали молитвама, посту, и завољели божију славу прихвативши земаљски живот пролазан. Из тог разлога су и напустили земаљско царство молећи непрестано Господа да им покаже прави пут и заштити их од свих овоземаљских непријатеља и искушења. Ту свакако треба имати у виду да је Свети Сава побјегао из Србије у руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори. У вријеме татарско-монголског ропства Русије већина монаха били су Грци и Срби. Крајем XV и почетком XVI вијека у манастиру су живјели углавном Срби, о чему свједочи преписка управе манастира са властима у Москви из тог времена.
Свети Сава
Много тога се преплиће у животу српског и руског монаха. Прије свега живјели су у времену великих немира и расцјепканости. Писменост су стекли, заједно са својом браћом у манастирима, а остало је записано да су послије своје смрти чинили бројна чудеса. Према предању, Радоњешки је васкрсао дјечака, који је умро на рукама свог оца. Слично чудо учинио је и Свети Сава, молитвом подигао онемоћалог човјека, који је тридесет и осам година лежао непомично.
Везе Руса и Срба настављене су и у XVIII вијеку. Католицизам је све више пријетио уништењу православља у Србији, а Русија, као независна и моћна држава, која је већ била створила своју националну индивидуалност, настојала је да што више помогне Србима. Отуда културни утицај Русије постаје пресудан током четрдесетих, и траје све до осамдесетих година XVIII вијека. Срби су за Аустрију били ратничко племе, и о њима се говорило као о храброј, али и јефтиној војсци. Због свирепог поступања, међу Србима је букнуло велико незадовољство, те су се почели исељавати у Русију. Чак ни строге наредбе и пријетње Марије Терезије нису могле обуставити масовно исељавање Срба у Русију.
Духовна академија у Кијеву постала је средиште православља, а српски народ је у Русији гледао моћну и политички независну словенску земљу. Руска богословска књижевност одговарала је потребама српског клера. И сам Доситеј Обрадовић, српски писац и просвјетитељ, читао је руске теолошке књиге, врло актуелне у Русији током XVII и XVIII вијека. Због свега тога, још у првим деценијама XVIII вијека Срби су се обратили руским владарима и црквеним старјешинама за помоћ у организацији школства. Велику улогу у отварању руских школа код Срба имали су Максим Суворов, човјек широког образовања, који се у Руској православној цркви бавио преводилачким пословима, као и Емануил Козачински, који се налазио на челу Кијевске духовне академије. Прије њиховог доласка, у школама се учило из навоштених дашчица – учитељ би у воску испарао шилом псалме, акатисте и друге текстове. Али, Суворов је почео са читањем, писањем и рачунањем из руских књига, које је доносио са собом из Русије. Касније је Кијевски архиепископ послао још неке учитеље у Србију, те се школа постепено ширила, а број ученика повећавао.
Руска школа у Карловцима има велики значај у историји наше просвјете и књижевности. То је била прва уређена школа међу православним Србима, и она је показала велики напредак. Ова веза са Русијом имала је својих посљедица и на пољу књижевности. Суборов је тврдио да су и прије руских учитеља долазили у Србију трговци из Русије и продавали руске књиге. Како су руски учитељи временом почели да уче ђаке руском изговору, тако је дошло и до продора рускословенског језика у цркву, а затим и у књижевност. Задатак школе је био да научи ученике распознавати слова, како би на тај начин били способни да читају Свето Писмо и друге црквене књиге. Прва штампана књига у таквим српским школама био је буквар. Дошавши међу Србе, Максим Суворов је понио са собом око 400 комада руског буквара познатог руског писца и просвјетитеља Теофана Прокоповича, који је тај буквар написао на захтјев Петра Великог. У њему је, поред црквене садржине, било пуно практичних савјета у духу реформи Петра Великог. У Русији су се, по царевој наредби, одломци из Прокоповичевог буквара читали за вријеме службе. Овај буквар прештампаван је код Срба више пута.
Руски књижевници XVIII вијека, на примјер, Ломоносов, сматрали су да је рускословенски језик разумљив свим ученим и школованим људима, па је постепено дошло до тога да се тај језик пренесе из цркве и у школе, јер су школе у том периоду биле повезане с црквом, и у њима је настава била углавном вјерског карактера. Свештенство је било обавезно да набавља нове књиге, штампане у Москви и Кијеву. Схватања о рускословенском језику, као примарном, добиће у Русији у другој половини XVIII вијека велики број присталица. Руски књижевник Шишков основао је крајем XVIII вијека Друштво љубитеља руског језика, и био увјерен да је руски црквенословенски језик „корен и почетак руског језика“. И српски књижевници XVIII вијека, који су писали рускословенским, били су такође у заблуди да је то најстарији језик. Доситеј Обрадовић, који се залагао за увођење народног језика као књижевног, такође је мислио да је рускословенски најстарији словенски језик, који је у Русији доведен до савршенства. Оваква схватања била су код Срба укоријењена и у првој половини XIX вијека.
Сергеј Радоњешки
Током прве три деценије XVIII вијека не може се ни говорити о неком страном утицају на српску литературу, јер је то била књижевност преписивачког карактера. О страним књижевним утицајима може се расправљати тек онда када у српској књижевности завлада рускословенски језик. Најпопуларнији руски књижевник код Срба био је Теофан Прокопович, који је био и најзначајнија књижевна личност у доба Петра Великог. Захарије Стефановић Орфелин и Јован Рајић високо су цијенили овог руског књижевника, и у својим теолошким списима се угледали на њега. Други руски писац, који је превођен на српски језик, био је Херасков, аутор из друге половине XVIII вијека. Био је познат и као поборник просвјетитељства, а његов роман „Нума“ био је актуелан код Срба у доба јозефинизма.
Руска и српска култура два су снажна крила словенске цивилизације. Из свега досад реченог можемо закључити да утицаји који су долазили из Русије нису били нимало безначајни. Напротив, одиграли су кључну улогу у развоју српске културе и историје, а тиме прије свега треба подвући значај Руса у организацији првих школа код Срба. Поред тога, ове двије културе повезују и иста схватања на пољу књижевности и језика. Руски и српски народ везују заједнички коријени, вјера, писмо и вјековно пријатељство и сарадња. Њихова историја обогаћена је догађајима вишевјековне узајамне повезаности. Сви ови моменти свједоче да постоји низ друштвених фактора који утичу на књижевно стварање Срба и Руса.
Аутор:
Бранка Васић
