„Уркос свему, једном ћу те добити – саму или заједно са Паризом“
Издвојени стихови потекли су из пера Владимира Мајаковског. Љубавни стихови од пјесника коме су хаос,
несклад, рушење свих форми и принципа били у крви, никако не могу бити безазлени. Посвећени су једној дами, руској емигранткињи, која је остала имуна на сву љубав и пажњу, не хајући за пјесникова осјећања и не придајући им значај.
Сусрет младог Мајаковског и Татјане Јаковљеве одиграо се у Паризу, граду свјетлости и љубави. Не могавши да оствари никакав контакт с њом, Мајаковски је ипак нашао начин да буде дио њеног живота. Сав хонорар од наступа у Паризу, пјесник је уплатио на рачун једне париске цвјећаре, захтијевајући само једно: На адресу Татјане Јаковљеве, неколико пута седмично испоручити букет најљепшег цвијећа (љубичица, хризантема, орхидеја или црних ружа).
Навиклу на пажњу, Татјану је изненадила вијест о пјесниковој смрти. Није ни слутила да ће јој цвијеће и даље стизати.
У годинама након смрти Владимира Мајаковског, поштари су се смјењивали пред вратима Татјаниног стана, али је порука остајала иста: „Од Мајаковског“.
Били су то, заиста, букети љубави, љубави на коју се Татјана навикла, прихватила је, али и преживјела од ње. За вријеме Другог свјетског рата, захваљујући продаји цвијећа у Паризу, Татјана је имала колико – толико пристојан живот. Живот који јој је омогућила његова љубав.
Аутор: Ведрана Лето