Филмски хит „Хорда“, прича о руском миторполиту Алексеју и Монголима!
„Хорда“ (рус. „Орда“), нови филм компаније „Православна енциклопедија“ почеће се приказивати у биоскопима Русије 20. септембра . Филм редитеља Андреја Прошкина, изазвао је велико интересовање много прије него што је завршено снимање. Узрок томе су сјајна глумачка екипа, звучно име редитеља,а изнад свега избор теме. Радња се дешава у Русији у средњем вијеку, у доба монголског јарма; главни јунак је православни јерарх, московски архијереј, заплет филма је заснован на житију овог светитеља.
Филм је снимљен на основу приче о чуду које је учинио свети Алексије, митрополит московски — молитвом је исцјелио од сљепила Тајдулу, мајку монголског кана Џанибека. Болесну канову мајку су покушавали да излијече на разне начине, доводили су јој врачеве и шамане из свих крајева пространог монголског царства, и после многих узалудних покушаја Тајдулин син најзад одлучи да се обрати „московском чаробњаку“ — тако Џанибек у филму назива светог Алексија. Монголи су за сваки случај гајили страхопоштовање према духовним лицима покорених народа, да случајно не разгневе туђе богове. Тај њихов обичај се задржао и у 14. вијеку, када су житељи Златне Хорде масовно примали ислам. Име митрополита Алексија и његов духовни ауторитет били су прилично познати у Сарају. Управо стога кан доноси одлуку да пошаље изасланике у Москву, код великог кнеза Ивана Ивановича, званог „Црвени“, који је био монголски вазал и плаћао данак Хорди. Џанибеков ултиматум био је крајње једноставан: или ће Алексије доћи и исцелити Тајдулу, или ће бити рата.
Стари текст житија светог Алексија каже да су пред одлазак у Хорду кнез Иван и митрополит, заједно са свештеним сабором, отишли на молебан у храм Успења Пресвете Богородице у Кремљу. И кнез и народ су се тужна срца растајали са вољеним архипастиром — били су убеђени да га испраћају у сигурну смрт. Међутим, за вријеме службе сама од себе се упали свећа пред кивотом са моштима светог Петра, Алексијевог претходника на владичанској катедри. Сви присутни живнуше, схватајући то као очигледан знак благовољења Божјег.