Православље

Старац Тадеј Штурбуловић (1914.-2003.)

Живот оца Тадеја Штурбуловића  почео је у селу Витовница недалеко од Петровца на Млави у живописном крају централне Србије. Рођен је као недоношче од седам мјесеци 19. октобра

1914. године на Томиндан. У страху да слабашно дијете не умре некрштено мајка је одмах позвала свештеника, тако да је дјечак крштен одмах по рођењу и добио је име Тома по Светом Апостолу Томи. Отац Тадеј је од малена  знао за пост, јер од најранијих дана није подносио ништа масно, јаке запршке, чак ни обично уље, као ни млијеко ни јаја па су његови укућани једва налазили чиме да га прехране. Мајка му је рано умрла, па су га подигле маћехе. Више пута су га у кући тако истукли да је узимао комадић хљеба и бјежао од куће. У кући су му говорили понекад:

„Види како Миладин (дјечак из села), како он све ради“ и дјечак Тома је тад одлазио до једног дрвета и тамо се молио Господу говорећи: „Боже, дај да и ја за нешто будем користан“. Послије основне школе Тома је завршио занатско-трговачку школу у Петровцу на Млави. Кад је имао 15-16 година јако се прехладио, добио запаљење плућне марамице и плућа те је морао ићи на болничко лијечење.  Након три и по мјесеца у болници стање се није поправило и љекари су одлучили да га ставе на посебну врсту терапије. Пошто му та терапија није обећавала да ће оздравити није пристао на њу него се помирио са својим стањем и одлучио је да преосталих пет година, колико су му љекари прогнозирали  да ће још живјети без терапије, послужи Богу и да постане монах. Родитељи  нису хтјели да се сагласе са његовом одлуком али пошто му његова унутрашња одлука није давала мира  отишао  је преко њихове  воље  у манастир  Горњак код Крепољина.

Тамо је у разговору са старјешином манастира саопштио своју одлуку да се посвети служби Богу и објаснио му како замишља монашки живот. Монах, који је стајао са њима и слушао разговор, обратио му се након разговора и рекао му да такав монашки живот, како га он замишља, не може наћи нигдје у нашим манастирима, већ само код Руса у манастиру Миљково. Чувши ријечи  тог монаха  отац Тадеј је кренуо одмах  у манастир Миљково  код Свилајнца. 1925. године  у манастиру Миљково замонашио  се Михајло Максимовић узевши име Јован, према свом претку Светом Јовану Тоболском. Тада још непознати монах Јован, данас је свима добро познати Свети Јован Шангајски. Када је отац Амвросије, старјешина манастира Миљково, угледао младог  Тому рекао му је: „А, ти хоћеш  да будеш  монах“.  Тома је одлучио  да ту остане.  Монаси су претежно били руски емигранти  из Валаамског манастира,  који су ту увели правило, којим су живели  у Валааму.  Међу њима  неколико  њих је било из чувеног манастира  Оптина. Старјешина манастира Миљково, архимандрит Амвросије, био је искушеник код Светог Амвросија Оптинског.

Прво послушање искушеника Томе било је да чува виноград. Пошто је био склон сну, задрема, а лопови дођу и покраду грожђе. Кад се пробудио, видео је да нема грожђа. Уплашио се и страхом очекивао да економ дође у виноград. Међутим, кад је економ дошао, видио је све али ни ријеч му није рекао. Сутрадан је поново дошао и рекао да је баћушка благословио ново послушање. Требао је да чува овце и козе на ливади уз Мораву. Опет се деси да задријема  и све му овце оду на њиву и направе штету једном домаћину. Домаћин се пожали оцу архимандриту, а он само рече економу да подмири штету и на томе се заврши. То је само један дио искушења, које је отац Амвросије покривао својом неизмјерном  љубављу. Било је ту много горих и болнијих али је по ријечима оца Тадеја, отац Амвросије увијек одговарао само својом љубављу.

Све покрива љубављу као да ништа није било. Видело се да трпи и страда ради свега али никоме нити једне речи да би рекао. Долазио је у цркву на богослужења увек први и стао би за игумански стол. Видело се да је просто сатрвен бригама али никоме ништа да каже, све полаже на Господа. Никад никог није казнио. Никоме чак ни лошу мисао није упутио, ни преки поглед, нити било шта. Сваког је љубио онаквог какав јесте и молио се Богу да га Он просвети. Својим примером живљења је највише поучавао и настојао да сваког преко тога примера доведе на пут спасења.

Кад се архимандрит  Амвросије упокојио, братство је почело да се распада и духовни живот да се гаси, па је отац Тадеј одлучио да оде у манастир Горњак, гдје је старјешина био отац Серафим, такође  Рус, из Пољске. Отац Серафим  је 1935. године  замонашио оца Тадеја.  Он га је послао и у иконографску  школу у манастир Раковицу. Тамо је отац Тадеј 1938. године рукоположен у чин јеромонаха. Исте године Пећка патријаршија је тражила једног јеромонаха за потребе служења.

Патријарх Гаврило је оца Тадеја, као најмлађег јеромонаха из Раковице преместио у Пећку патријаршију  али тамо је остао само кратко, јер је по избијању Другог свјетског рата избјегао у Београд. У Београду га је ухапсила специјална полиција и одвела у затвор,  гдје су већ били патријарх Гаврило и владика Николај Жички. Оптужили су га да је један од организатора буне против окупатора, што је повлачило за собом тешку казну. Међутим, ускоро је ипак пуштен на слободу и успио је да се пребаци до манастира  Витовнице. После неколико дана позвао га је командант мјеста и затражио да се као свештено лице стави на располагање команди. Он је то одбио и одговорио да не може ништа да уради ако нема наређење од владике. Видећи да су тешка времена дошла, одлучио је да пронађе мирније мјесто за молитву и духовни живот. Тим поводом је отишао до Петровца на Млави,  а ту су га приликом куповања таксене марке за објаву путовања  по други пут ухапсили Њемци.

Ставише ме у ћелију са двојицом шверцера дувана. Била је ту једна уска клупа, дуга око 2,5 метара. Легао сам на њу и мислио о томе како сигурно нећу жив изаћи из затвора. Нема више живота, дође крај. Боже, Боже…Био сам у очајању. Она двојица причају о својим бригама… И како сам лежао с таквим мислима, на трен се испред мене појави један високи војник са унакрсном златном лентом на грудима и шлемом са перјаницом на глави.

У руци држи свитак и гледа ме. И онда развије свитак и каже: Гледај, види мапу! И покаже на карти северозападну Србију. Немој да страхујеш, јер ти ваља још многе утешити и охрабрити. Јеси ли разумео! Каже ми и гледа ме.

Тако је отац Тадеј имао небеско виђење, које му је Господ послао ради утјехе и објаве Своје воље.

До 1949. године  отац Тадеј је био у Браничевској епархији. Исте године произведен је у чин игумана  у Саборној цркви  у Београду и добио је канонски отпуст за Београдску епархију,  јер је требао Патријарху Гаврилу за Пећку патријаршију. Тамо је био постављен за старјешину. Тамошњи комунисти су му задавали много брига и проблема. Трудили  су се да му отежају ситуацију гдје год су могли.  Након 6 година  на Косову и Метохији отац Тадеј се вратио  у Браничевску епархију и 1957. године постаје старјешина манастира Горњак. Две године касније одлази на Свету Гору у Хиландар и послије четири  мјесеца,  вољом  грчких власти, враћа  се 1960. године  у Србију. Привремено је био парох бистрички, затим старјешина манастира Туман. 1962. године постаје старјешина манастира  Витовница и на тој дужности остаје десет година, да би најзад, као парох влашкодолски, био пензионисан, а затим постављен за старјешину манастира Покајница код Велике Плане, па за духовника манастира Туман, а одатле, по други пут, за старјешину манастира  Витовница. У манастиру  Покајница Господ му се јавио у сну.

Ја сам се одједном нашао пред Њим. Гледам: Господ на себи има епитрахиљ, омофор преко рамена и преко омофора још један епитрахиљ. Ја стојим пред Њим и Он каже: Зашто војујеш кад немаш послушности! Где год си био постављен за старешину, досадио си молбама да те разреше. То не смеш више чинити. Знај да свако задато послушање треба да се обави са пуно љубави, ревносно и предано, не обраћајући пажњу на завист и злобу која кружи и напада. Онда ме три пута прекрстио од главе до пете, узео епитрахиљ и ставио га на мене: То је крст који мора да носиш.

Послушање, које је оцу Тадеју најављено  у затвору  у Другом свјетском рату почело је да се остварује тек много година касније, 1975. године,  кад је код оца Тадеја у манастир  дошао брат Драгослав, да га поведе на богомољачки скуп у Крњево  али отац није хтио поћи.  Када су трећи  пут дошли  да га зову, отац је рекао да питају владику за благослов, па ако владика каже да иде, он ће поћи. И тако, Брат Драгослав добије благослов од владике  и отац Тадеј пође са њима.  До тад отац нигдје није ишао из манастира. Са људима и свијетом имао је само званичан додир. У Крњеву је био и владика Атанасије Јевтић, који је постављао питања, а отац Тадеј је одговарао  и тако је почео да прича са људима.  Послије тога, ишао је на још неколико скупова, а онда  су почели да долазе њему на разговор у манастир. 13. априла 2003. године отац Тадеј се упокојио и сахрањен је у манастиру Витовница, у мјесту одакле  је кренула  његова животна стаза. Владета Јеротић је за оца Тадеја рекао  да је вјероватно најпросвећенији монах кога имамо у Србији. Отац Тадеј је причао о свом духовном оцу архимандриту  Амвросију да је он имао  дар, да кад у разговору нешто каже, то прионе човјеку за срце. То би се исто могло рећи  за оца Тадеја. На исти начин су његове ријечи, много година касније, пријањале за срца, продирале у душу и памћење  многих и многих посјетилаца манастира Витовнице. Његове духовне поуке људи су памтили и препричавали  ближњима  и пријатељима  и тако се глас о очевој духовности  ширио  и почели  су да му долазе са свих страна и стари и млади и мирјани и монаси, сви који су осећали чежњу за Господом.