Костовић Огњеслав Игнатије Степановић рођен је 1851. у Визбургу у Аустрији. По националности Србин, живио је прво у Мађарској, а касније се одселио у Русију. Био је племићког поријекла и мада рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин, није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке. Иако је начинио многе изуме, остао је на маргинама.
Дјед Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. По завршетку школовања управљао је паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи осам људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу али без већег успјеха.
Двије деценије прије Њемца Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод, тзв. дирижабл „Русија“ и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење.
Дирижабл је 1888. г. био практично готов али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летјелица је остала да лежи у складиштима све док је није знатно оштетио пожар након невремена.
Дирижабл „Русија“
Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтјев да откупе летјелицу.
У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније њемачки гроф Фердинанд Цепелин. На више мјеста је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вјештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и дијелове за своје изуме.
Године 1911. први на свијету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао је подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоријевањем на течно гориво, по руској историји, први на свијету, прије њемачког инжењера Отоа. Пријава за патент мотора поднијета је тек 1888. године, а ријешена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио мотор од свега једне и по коњске снаге. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.
Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу.
Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада.
Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”. О српским енциклопедијма да и не говоримо. У Београду не постоји ниједна улица са његовим именом, а споменик поготово. У уџбеницима такође нема ни ријечи о овом генијалном Србину чијем духу су се клањали и цареви и маршали.
Славио је сваке године крсну славу- Светог Николу. Поред многих пријатеља, на Слави му је редован гост био научник Мендељејев. Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први свјетски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић, добровољна болничарка. Двије кћери Костовића су живјеле у Београду.
Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић, новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човјек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”.
Први идејни пројекат за дирижабл из 1879. годинe
текст из публикације Српско-Руски односи –историјски преглед, аутори: Рајко Ћулибрк и Илија Ковачевић