Санкт Петербург, музеј на отвореном, град величанствене љепоте и природних феномена, релативно млад али истовремено оличје богате историје, традиције и културе, с правом се сматра једним од најраскошнијих градова свијета. Становници града су поносни на аристократски дух који већ пуна три вијека украшава средиште некадашње Руске Империје .
Грб града
Санкт Петербург се налази се на ушћу ријеке Неве у Фински залив што га чини важним транспортним и трговачким центром. Има статус федералног града и административног центра Лењинградске области и Сјеверозападног федералног округа. Послије Москве је други највећи град по броју становника – око седам милиона – и други по важности јер је економски, индустријски, научни и културни центар Русије.
Санкт Петербург је као „прозор ка западу“ 27. маја 1703. године основао Петар Велики. Често се погрешно мисли да је Петар граду дао име по себи, а заправо је град име добио по његовом свецу-заштитнику Симону Петру. Петар Велики је желио да модернизује Русију по узору на европске градове којима је био фасциниран, а овај дио Русије је управо био погодан за спровођење његовог плана у дјело због близине Западне Европе, Финског мора и великог броја ријека и канала, што би знатно олакшало транспорт робе, а самим тим побољшало услове трговања.
Руски цар је желио да његов град има по неку карактеристику од сваког европског града, па је тако запослио велики број архитеката, градитеља, инжењера и осталих стручњака различитих профила из цијеле Европе. Изградња је текла под ефикасним и суровим вођством самог цара и изискивала је изузетан напор, с тога није било мјеста за избјегавање радних обавеза нити за бјекство радника то строго кажњавало. У то вријеме цар је забранио изградњу грађевина од камена било гдје у Русији осим у Санкт Петербургу, јер је сваки расположиви камен требао бити употријебљен за изградњу нове пријестолнице. Како би остварио свој наум, наметнуо је правило по ком се ни једна кола, чамац или брод нису могли појавити у граду, а да при том не донесу одређену количину камења за изградњу града.
Међутим, упркос царевој жељи и амбицији, руско племство није било вољно да се из тадашње пријестолнице Москве пресели у нови Петров град. Но, с друге стране, нико од њих није имао довољно смјелости да се супротстави царевој вољи, јер је Петар владао чврстом руком, што подразумијева оштре мјере за све оне који се не повинују његовим захтјевима
Санкт Петербург је проглашен пријестолницом Русије 1710. године и ту позицију је задржао све до 1918. изузев кратког периода од 1728. до 1732., када је двор премјештен у Москву.
Послије смрти Петра Великог 1725. значајну улогу у развоју града имала је царица Ана је престолницу вратила из Москве назад у Санкт Петербург и она је најзаслужнија за данашњи изглед града. Такође, за развој града је значајна и царица Јелисавета, а нарочито Катарина II, позната као царица Катарина Велика, која је у граду подигла најзнаменитије културне објекте. У богатој заоставштини Катарине II свакако се највише истиче споменик подигнут у част Петра Великог. Ријеч је о импресивном Бронзаном коњанику – симболу града, али и најконтраверзнијем споменику у Петербургу. Подигнут је с циљем да промовише идеологију апсолутистичке власти, па су га на почетку неки сматрали за симбол тираније и страха. Међутим, кроз руску историју његова симболика се мијења. Данас се име Петра Великог везује за процват Руске Империје, реформе и стварање свјетлије будућности. Његову славу је овјековјечио и навећи руски пјесник, А.С. Пушкин у својој пјесми „Бронзани коњаник“.
Бронзани коњаник
У „Сјеверној пријестолници“, како и сад понекад називају Санкт Петербург, као административном центру Русије, одиграли су се највећи догађаји руске историје, а о томе свједочи и чињеница да је од почетка постојања имао низ имена. Послије избијања Првог свјетског рата име града је промијењено у Петроград, 1924. године послије Лењинове смрти добио је име Лењинград да би 1991. био враћен стари назив Санкт Петербург.
У њему је 1825. избио Устанак Декабриста, 1881. je убијен цар Александар II, Петербуршком крвавом недељом је започета Руска револуција ( 1905-1907 ), а у њему је свој зачетак пронашла и Октобарска револуција 1917. године.
Крстарица „Аурора“
Почетак Октобарске револуције 1917. која постепено доводи до оснивања Совјетског Савеза, означили су пуцњи са крстарице Ауроре, што је био сигнал за напад на Зимски дворац. Некадашњи ратни брод, који је одиграо велику улогу у руској историји данас стоји усидрен у луци у Санкт Петербургу, наспрам чувеног Морнаричког универзитета. Брод је 1957. године постао споменик Октобарској револуцији, а окићен је орденом Црвене заставе и орденом Октобарске револуције. Представља брод-музеј који посјећују милиони туриста, не диже сидро али своје бројне посјетиоце води на пловидбу кроз вријеме.
Опсада Лењинграда
Лењинград је током Другог свјетског рата прошао кроз најтрагичнији период у својој историји. Био је одсјечен од остатка државе, под опсадом њемачких и финских снага од септембра 1941. до јануара 1944. године. Нацисти су област око Лењинграда означили као област њемачког насељавања. Никада нису покушали заузети град, већ је циљ опсаде био систематско изгладњивање становништва. Међутим, иако су били изложени јакој хладноћи, без струје, воде и уз крајње оскудне залихе хране, становници Лењинграда нису одустајали од борбе за свој родни град. С обзиром да су навикли на изузетно хладне зиме, Руси су одлучили да из њих извуку максималну корист, па су преко 100 километара залеђене површине језера Ладога, трасе коју су назвали Пут живота, допремали храну и муницију. План који се дакле односио на уништење око 3 милиона становника Лењинграда је осујећен након пуних 900 дана потпуне блокаде. За то вријеме је испаљено око 150 000 артиљеријских граната и око 100 000 авионских бомби. Коначан број жртава није прецизно утврђен. Постоје процјене да се ради о бројки између 670 000 и 700 000 страдалих, а већина процјена се односи на 1,1 милион страдалих Руса током опсаде.
Велика трагедија је забиљежена и у дневнику једанаестогодишње дјевојчице Татјане Савичеве. У њему је Тања забиљежила датуме смрти својих најближих,међу којима и својих родитеља, браће и сестара. Једино је поред мајчиног имена написала само датум и вријеме смрти, јер није имала снаге да уз њено име дода ријеч „умрла“. Ово су последње ријечи које је записала:
„Савичеви су умрли. Умрли су сви. Остала је само Тања.“
Тања је преживјела опсаду Лењинграда, али су лоши животни услови трајно оштетили њено здравље. Обољела од туберкулозе и прехрамбене дистрофије, ослијепила и уз велике нервне трауме, мала Тања је преминула са непуних четрнаест и по година. Њен дневник је коришћен као доказни документ на Нирнбершком процесу; постао је симбол опсаде.
Лењинград је 1945. одликован орденом Града хероја. Храброст бранилаца града и њихово страдање исписано је у бројним књижевним, филмским и музичким дјелима. Славна руска пјесникиња Ана Ахматова је 1941. записала следеће стихове којима је описала ситуацију у граду:
„Птице смрти у зениту стоје,
тај што ће Лењинград издати, ко је?
Не вичите, он дише и снује,
још жив је он и све чује:
како на балтијском дну
синови његови јаучу у сну.
Како из груди им јецај:
хлеба и до седмог се чује неба…
Ал’суров је свод тај и шкрт,
а из свих прозора гледа смрт.“
Познати руски композитор Димитриј Шостакович је за вријеме опсаде започео своју чувену 7. симфонију,познату и као „Лењинград“. Амерички пјевач Били Џоел је написао пјесму Лењинград у којој спомиње дјечака Виктора чији је отац настрадао у опсади. Аутори дјела „Књига о блокади“, Данил Гранин и Алеш Адамович, прикупили су бројна сјећања о хладној зими 1941., а према њој је Александар Сокуров снимио филм. Један од највећих руских редитеља Андреј Тарковски је у свом аутобиографском филму „Огледало“ описао своје дјетињство под опсадом.
Петров град данас
За разлику од Москве која све више подсјећа на урбане свјетске метрополе, градско језгро Санкт Петербурга и даље чине зграде подигнуте вијековима раније. Управо то је разлог зашто се под окриљем УНЕСКО-а налази 15% од свих грађевина у Петербургу, у шта свакако улази централни дио града, а строги правилници о градњи не дозвољавају било какво нарушавање амбијеталне цјелине. Тиме је једино Венеција град који се по броју споменика под УНЕСКО-вом заштитом налази испред Петербурга. Поводом јубилеја 300 година од оснивања града, који се славио 27. маја 2003. године, рестаурирани су многи дијелови старог града и палата, а реконструисана је и легендарна Ћилибарска соба у Царском селу.
Невски проспект
Невски проспект или Булевар Неве је главна и најпознатија улица у граду. Пружа се од зграде Адмиралитета, у правцу Москве и досеже до манастира Светог Александра Невског, руског националног хероја по коме је и добила име. С обзиром на важност Невског проспекта, на њему су од настанка града подизани споменици, палате, музеји и други културни објекти.
Данас ова улица, осим историјске и културне заоставштине из ранијих периода, његује и дух савременог живота, па су на њој смјештене бројне сувенирнице, књижаре, ресторани, кафићи, бутици и десетине других радњи.
Мапа ужег центра града са Невским проспектом, Исакијевским сабором, Казањском црквом, Храмом на крви, Петропавловском тврђавом, зградом Адмиралитета, Зимским дворцем и многим другим споменицима
Казанска саборна црква
Најспецифичнији украс Невског проспекта представља Казанска саборна црква. Саграђена је на мјесту гдје је некада била мала црква у којој се чувала њена будућа главна икона. Саборна црква је специјално изграђена за Казанску икону Богородице, која се овдје налазила од времена када је град основао император Петaр Први. Изградњу саборне цркве је 1801. наручио император Павле са жељом да нова саборна црква подсјећа на катедралу Светог Петра у Риму. Изградња је повјерена Андреју Воронихину. Императорова намјера је била да од ње начини највећу православну цркву у Русији. Висока је преко 70 метара и има облик латинског крста. Фасаде су украшене рељефима и скулптуралним украсима.
Двадесети вијек је био изузетно тешко доба у историји цркве. Претворена је у Музеј атеизма, 1920-тих је била опљачкана а у Другом свјетском рату оштећена бомбардовањем – остало је хиљаду и по трагова оштећења. Тек 1990-тих се у цркву вратио црквени живот и започета je рестаурација и реконструкција цркве.
У Казанској саборној цркви је сахрањен чувени руски војсковођа Михаил Иларионович Кутузов.
Исакијевски сабор
У близини Казанске цркве је Исакијевски трг на коме се налази један од најпрепознатљивијих обиљежја Петербурга, храм посвећен Св. Исаку.
Историја Исакијевског сабора почиње са епохом Петра Великог који се родио на дан Исакија Далматинског те је 1710. у част свог покровитеља наредио изградњу Исакијевског сабора. Првобитни храм је био урађен од дрвета, тако да није био довољно стабилан да одоли снажним петербурким поплавама па је током једне њих разрушен. Другосаграђена црква је уништена ударом грома, али се тиме не завршава историја Исакијевског сабора јер се он гради изнова по трећи пут. Трећа црква је била саграђена на мјесту данашње, али њен изглед није одговарао намјени да буде главна црква у Русији. Зато је почетком XX вијека Александар I расписао конкурс за пројектовање новог Исакијевског сабора. Пројекат је направио млади француски архитекта А. Монферан.Изградња је почела 1818. и трајала је 40 година.
Сабор је пројектован тако да може да прими преко 10 000 вјерника. До данашњих дана овај храм има највећу куполу на свијету, високу 101.5 метара, која покрива више од једног хектара, а опточена је са сто килограма злата. Унутрашњост као и спољашњост храма су декорисани мозаицима, рељефима, скулптурама, златом и мермером. Туристима је дозвољено да са Исакијевског сабора разгледају вјероватно најљепшу панораму Петербурга, јер се сабор налази у старом дијелу града, у непосредној близини величанствених петербуршких споменика.
Храм на крви
У Русији се дуго његовала традиција да се у част неког историјског догађаја граде религијски објекти. Међу најпознатијима који су настале по овом принципу јесте храм Спаса на крви у Санкт Петербургу. Посвећен је Васкресењу Христовом, а налази се на мјесту гдје је убијен цар Александар II. Омиљена је црква свих становника Санкт Петербурга.
Саграђен је у руском стилу и слична је цркви Св. Василија Блаженог у Москви. Градња најпознатије и најљепше цркве у Санкт Петербургу је започета 1883, а завршена је 1907. године. Вањски изглед је богато украшен разнобојним куполама, позлаћеним мозаичним панелима,керамичким плочицама, низовима прозора са пажљиво исклесаним луковима. Поглед на пет купола никога неће оставити равнодушним,поготовo ноћу, јер је прелијепо освјетљена. Унутрашњост цркве је декорисана са преијепих 308 мозаика међу којима нема ниједне фреске.
За вријeме опсаде Лењинграда на куполу цркве је пала граната, која неким чудом није експлодирала. Током 1970-их почео је дуготрајан процес обнове којим се настоји поништити занемаривање и штета учињени на овој цркви у раздобљу након Октобарске револуције, када су је комунисти користили у разне сврхе, између осталог као шталу или складиште.
Петропавловска тврђава
Петропавловска тврђава је прва грађевина подигнута у граду. Тврђаву од дрвета је први започео Петар Велики 1703, а по пројекту Доменика Трецинија изграђена је камена тврђава од 1706. до 1740. Тврђава је требала да послужи за одбрану града у Великом сјеверном рату, али никада није коришћена. Касније је служила као база за градски гарнизон и као затвор за политичке или затворенике високог ранга. Неки од познатих људи који су ту били заточени су: царевић Алексеј, Тадеуш Кошћушко, Александар Радишчев, Фјодор Достојевски, Михаил Бакуњин, Николај Черњишевски и Јосип Броз Тито. Бољшевици су овдје за вријеме Октобарске револуције држали заробљене министре, последње заточенике у историји ове тврђаве. Већи дио тврђаве је 1924. претворен у музеј, а за вријеме Другог свјетског рата претрпила је знатну штету.
Црква СВ. Петра и Павла
Главна зграда у чувеној Петропавловској тврђави је црква Св. Петра и Павла. Обликом подсјећа на брод из 18. вијека: високи источни зид је крма, а јарбол је представљен шиљатим позлаћеним звоником. На врху звоника се налази фигура анђела, чувара града, који служи као вјетроказ. Овај звоник, заједно са позлаћеним шиљком стоји на висини од 122.5 метaра, због чега је црква, у вријеме када је направљена, била највиша зграда у Русији.
Дизајн цркве, укључујући декоративни ентеријер, указује на петербуршки обичај комбиновања традиција западне религијске архитектуре и древног руског црквеног дизајна. Тако се у унутрашњости цркве налази иконостас урађен дуборезом са позлатом што је дио православне традиције, и изрезбарена приповједаоница за свештеника , као у католичкој цркви.
Данас је ова црква обавезна на туристичкој листи дестинација које се у Петербургу морају посјетити, јер су у њој сахрањени сви руски цареви од Петра I до Александра III. Земни остаци породице цара Николаја II и њихових пратилаца су сахрањени у посебној капели јула 1998, а крајем 2006. земни остаци царице Марије Фјодоровне су пренесени овамо из Данске, да би били сахрањени поред њеног супруга Александра III.
Палате Санкт Петербурга
Када говоримо о Санкт Петербургу заиста је тешко одабрати најзначајније и при том најљепше особине овога града, не зато што их мањка, напротив, нема им краја. Међутим, сигурно ћемо се сложити око једног – неизоставни дио петербуршког идентитета засигурно јесу раскошне царске палате.
Већином су настале у склопу идејног пројекта Петра Великог, који је у жељи да од Петербурга направи најфасцинантнији европски град, врло често организовао пријеме и балове на које је позивао своје грофове, и при том им поклањао простране парцеле на пустој периферији града. Ипак, свима је било јасно да великодушни цареви поклони значе само једно – обавезу да на тим пространствима изграде здања изузетне љепоте, јер је и сам цар био заљубљеник у лијепо.
Зимски дворац
Међутим, од свих тих велелепних здања којима Петербург обилује, најраскошнији је свакако Зимски дворац, који је два вијека био службена резиденција руских царева (од XVIII do XX вијека). Зимски дворац је палата урађена у стилу руске барокне архитектуре, познате као рококо. Фасаде су декорисане у три боје, комбинација њежно плаве и бијеле, са позлаћеним декорацијама, чије спајање одише елеганцијом и раскоши. Дворац је смјештен на обали Неве, на чувеном Дворском тргу, који својом величином доминира старим дијелом Петербурга. Са центра Дворског трга анђео са крстом, постављен на високи гранитни стуб, Александровски стуб, мотри према главном улазу у Зимски дворац. Споменик је подигнут 1834. као симбол побједе над Наполеоновом Француском. Године 1922. дворац је припојен државном музеју Ермитаж.
Ермитаж
Државни музеј Ермитаж представља један од највећих, најбогатијих и најљепших музеја свијета. Ермитаж је француска ријеч која у преводу значи усамљено мјесто. Основала га је царица Катарина II која је 1764. године купила преко 200 слика и формирала прву колекцију. Његова огромна збирка, коју данас чини преко три милиона експоната, је изложена у шест зграда – Зимски дворац, здања Малог, Старог и Новог Ермитажа, Позориште Ермитаж и Зграда депоа. У музеју се чувају оригинална дјела Леонарда да Винчија, Рафаела, Тицијана, Микеланђела, Рубенса, Пикаса, Винсента ван Гога, Ел Грека, Монеа и других. Понос музеја је највећа колекција Рембрантових слика у свијету. Осим већ поменутог, музеј је познат и по својој археолошкој збирци, збирци средњовјековне европске умјетности, збирци скулптура и примјењене умјетности.
Оволики број експоната непроцјењиве вриједности, који датирају од каменог доба до данас, је немогуће сагледати, а да се при том нешто не занемари, те се с тога посјетиоцима савјетује да се на почетку одлуче шта желе да виде.
Постоје прорачуни да би посјетиоцу,ако би се задржао испед сваког експоната по минут, за разгледање читавог музеја требало 12 година, али је већа шанса да покуша да задржи поглед 2 секунде на сваком експонату и да проведе 70 дана у Ермитажу.
Ермитаж ће 2014. прославити 250. рођендан. Поводом овог јубилеја руска влада ће у реновирање једне од највећих ризница свјетског блага уложити 12 милијарди рубаља (280 милиона евра).
Петерхоф – Петров дворац
Посјета граду – музеју свакако би морала подразумијевати и обилазак Петерхофа, Петровог дворца смјештеног у истоименом граду у Русији, 20 киломатара западно од Петербурга, који је био омиљена резиденција Петра Великог, па је по њему и добила име. Град Петерхоф је познат по комплексу паркова и палата распрострањених на површини од око хиљаду хектара, и једна је од омиљених туристичких дестинација у читавој Русији.
Петерхоф је невјероватни музеј на отвореном, са највећим и најљепшим комплексом фонтана на свијету. Има их преко сто, међу којима се издвајају фонтана пирамида, затим Адам, Ева, Сноп и многе друге, од којих свака има своју симболику. Међутим, комплексом доминира Самсон који је савладао лава, а представља симбол побједе над Швеђанима у бици код Полтаве ( данашња Украјина ).
Руски „Версај“ како је још зову, има око 300 метара дугу Велику палату у којој се налази и тзв. Катаринин пут тј. дио којим је смјела ићи само царица, док би посјетиоци чекали у једној од дворана за примање. Уз палату је црква Св. Петра и Павла, са позлаћеном куполом на којој је двоглави орао, симбол царске Русије.
Палата је служила као царска резиденција до Октобарске револуције, када је 1918.проглашена музејом. Током Другог свјетског рата Петерхоф су од 1941. до 1944. окупирали нацисти. Прије тога су совјетске власти евакуисале преко 8 хиљада предмета и око 50 статуа из ове палате што их је спасило од уништења. Палата је у току рата потпуно уништена од бомбардовања и борби. Реконструкција палате почела је послије рата, а траје и данас. Доњи парк је поново отворен 1945., фонтане су поново прорадиле 1946, а копија скулптуре Самсона је играђена 1947. Реконструкција велике палате је почела 1952, тако да су маја 1964.поново отворене за публику дворане музеја Петерхоф.
Царско село или Пушкин
У близини Петербурга је и Царско село или Пушкин, градић кога тако називају јер је у њему неко вријеме живио познати руски пјесник. На територији овог града, почетком 18. вијека, Петар Велики је својој супрузи Катарини Првој даровао пространо имање у част рођења кћерке – будуће царице Јелисавете, гдје је изграђена велелепна палата, некадашња резиденција руских царева, а данашњи музеј са предивним парковима.
Фасада зграда у Царском селу је урађена у предивном тоналитету плаве и бијеле боје са златним орнаментима. Дворац је уредио италијански архитекта Растрели, а невјероватни умјетнички радови, осликане таванице, позлаћене дворане у којима су одржавани балови представљају раскош каква вјероватно не постоји нигдје више у свијету. Дворац је Катарини II служио као резиденција у којој је живјела и примала дипломате. Фасцинантна је плесна дворана од 900 квадратних метара, јер је у позлату дворане потрошено 9 килограма злата у танким листидима.
Међутим, за вријеме Другог свјетског рата дворац је великим дијелом био разорен. Совјети су на почетку рата из палате изнијели један дио вриједности, али с обзиром на то да је градић био под фашистичком опсадом, Њемци су при повлачењу однијели преостале драгоцјености, а остало су разрушили и спалили, а најзначајнији симбол Катарининог дворца, Ћилибарску собу, су у потпуности опустошили.
Руска Федерација је за рестаурацију ове собе издвојила девет милиона еура, уз још два милиона које је поклонила Њемачака. На то је утрошено 6 тона јантара у 150 нијанси његових боја. Јантаром су обложени и дијелови намјештаја, као и оквири на сликама.
Култура
Санкт Петербург је познат као град културе и умјетности. Има преко 40 позоришта, а најпознатији је Марински театар у чијем склопу ради и чувени Кирилов балет. Такође један од чувенијих театара који је основан 1756. по налогу царице Јелисавете јесте Александрински театар. У Петербургу је смјештена и најпознатија балетска школа на свијету – академија Ваганова. Основана је 1738. године, а развоју балетске умјетности су велики допринос дали Сергеј Дјагиљев, Маријус Петипа, Вацлав Нижински, Матилда Марија Кшесинајска и Ана Павлова.
У граду се налази неколико великих библиотека. Највећа је Национална библиотека Русије која са 30 милиона дјела на преко 85 језика је друга највећа библиотека у Русији. У њој се чува најстарији датирани источнословенски рукопис, црквенословенско Остромирово јеванђеље из 1057. На другом мјесту је Библиотека Руске академије наука из 1714. посједује 17 милиона књига, а на трећем је Пушкинова библиотека са 5000 дјела која садржи и вриједну колекцију дјела из приватне колекције великог пјесник.
Санкт Петербург је граду у којем су живјели и стварали највећи руски књижевници и умјетници: Пушкин, Достојевски, Гогољ, Ахматова,Jeсењин, Блок, Бродски, као и најчувенији свјетски композитори Михаил Глинка, Модест Мусогорски, Николај Римски-Корсаков, Пјотр Чајковски, Игор Стравински, Дмитриј Шостакович.
Мостови Санкт Петербурга
Санкт Петербург је због мноштва канала, заједно са Фонтанком, Мојком, Великом Невком и другим притокама Неве познат и као „Сјеверна Венеција“.Незабораван доживљај, а можда и најбољи начин да се види велики дио града, је свакако крстарење које се обично започиње Фонтанком или неком другом притоком, а завршава на Неви, чиме се ствара реална слика о величини и љепоти Петербурга.
Данас се у граду налази око 342 моста од којих 22 на Неви, а сваки од њих је право ремек дјело. Довољно је споменути да не постоје два моста у Петербургу који имају исту ограду. Сваки од њих је украшен јединственом „гвозденом чипком“.
Први мост је настао кад и сам град, маја 1703. Био је од брвана и спајао је острво Зајчиј с Градским острвом, више пута је преправљан, а данас се зове Јионовски мост. Један од најпознатијих мостова Санкт Петербурга је Аничков мост, који је име добио по мајору Аничку, чији су војници 1715. по наређењу Петра I, поставили мост од брвна преко Фонтанке, на путу ка тргу „Бољше перспективе“, садашњег Невског проспекта. Иако је мост у каснијем периоду постао камени, име мајора је сачувано. Оно што краси Аничков мост је чувена скулптура „Укротитељи коња“, коју је урадио Петар Клод, на захтјев цара Николаја I.
Поцелујев мост је један од гвоздених мостова, саграђен 1816. на Мојки. Легенда о растанцима морнара с дјевојкама, када пољупцима није било краја се везује за овај мост. На руском поцелуй значи пољубац. На кривини канала Грибодејева налази се један од најромантичнијих мостова – Лављи мост. Александар Пушкин је ту долазио, а у поеми „Медни садник“ је опјевао петербуршке мостове.
Посебан доживљај је свакако посјетити Санкт Петербург док трају „бијеле ноћи“ и доживјети чувено раздвајање мостова на Неви. Бијеле ноћи почињу крајем маја и трају до почетка јула. Феномен познат као бијеле ноћи не јавља се само у Санкт Петербургу, али има посебно значење, јер нема ништа романтичније од шетње поред Неве и канала по скоро дневној свијетлости у било које доба дана и ноћи.
Раздвајање мостова на Неви за вријеме „бијелих ноћи“
АУТОРИ: Ана Бундало и Драгана Вржина
Извор: часопис Газета, број 3