ПОЕХАЛИ!

ПОЕХАЛИ!

Драги пријатељи, познати и непознати за мене, драги моји сународњаци и сви људи свијета. У наредних неколико минута, моћан свемирски брод ће ме однијети у далеке просторе свемира. Шта могу да Вам кажем у току ових последњих минута прије почетка? Сав мој живот сада се појављује као један лијеп тренутак за мене. Све што сам урадио и проживио урађено је и проживљено је за овај тренутак.

 

Ово су ријечи којима  је  Јуриј Гагарин  најавио први човјеков лет у свемир. Десило се то 12. Априла 1961.  године

ВЈЕКОВНИ САН ЧОВЈЕЧАНСТВА

Истраживати далека пространства била је сигурно једна од главних  човјекових преокупација током читаве људске историје. Идеја о лету у свемир била је остварива тек после Другог свјетског рата. Оружје које је до тада било намјењено за уништавање ( А-4 ракета и злогласна нацистичка ракета Фау-2) унапређено је и  искориштено  у циљу откривања, до тада, за човјека јединог неистраженог пространства-свемира. Све ово се дугује двема суперсилама тог доба СССР-у и САД које су се надметале у томе да прве пошаљу вјештачке сателите у свемир и прве људе у свемир и на Мјесец како би доказале своју техничку супериорност. Ово незванично надметање које је у историји познато под називом Свемирска трка почело је када је СССР 4. октобра 1957 лансирао први вјештачки сателит под називом Спутњик 1. Ускоро су услиједили  нови успјеси. У новембру 1957, СССР су лансирале Спутњик 2 у којем се налазио први сисар који је летио у свемир, чувени пас Лајка, потом су лансирани и први телекомуникациони сателити ,а све је ово била припрема за коначан циљ-слање првог човјека у свемир и освајање Мјесеца.

ГАГАРИН

Јуриј Алексејевич Гагарин рођен је 9. марта 1934. године у селу Клушино код Гжатска у Смоленској области у Русији. Отац Алексеј и мајка Ана радили су на колхозу, а Јуриј је био треће од четверо дјеце у породици Гагарин. 1942 године село су окупирали Њемци, а један њемачки официр је чак покушао да убије Јуријевог млађег брата објесивши га о дрво. Ускоро је цијела породица била протјерана из свог дома па су морали себи да ископају примитивно склониште да би преживјели. Од 1949. до 1951. године Јуриј похађа школу у мјесту Љуберци покрај Москве где му наставник математике и науке који је иначе био пилот совјетског ратног ваздухопловства усађује љубав према летењу. Након завршене средње школе Јуриј уписује Војну пилотску школу у Оренбургу. Ту ће упознати и своју будућу супругу Валентину Горјачеву са којом се оженио 1957. године. Након дипломирања Јуриј Гагарин постаје пилот војног авиона Миг-15 и бива распоређен у војну базу Луостар у Мурманској области. Одлични резултати на обуци за космонауте коју је организовала Совјетска влада 1960. године, чињеница да је као одрастао човјек био висок свега 1,57 метар што је било идеално за малу свемирску капсулу, скромно сељачко поријекло али и природна харизма и шарм који га је красио биће  разлози што је совјетско руководство изабрало управо Јурија Алексејевича Гагарина да буде први човјек који ће летјети у свемир.

ПОЕХАЛИ!

У јутро 12. априла 1961. године Гагарин је заједно са другим астронаутом Германом Титовим кренуо према лансирној рампи космодрома у Бајконуру где га је чекала свемирска капсула Восток 1. Прије укрцавања Титов и Гагарин су се поздравили тако што су се три пута куцнули кацигама опонашајући традиционално руско љубљење три пута. У 6 часова и 7 минута совјетска свемирска капсула  Восток 1 се одлијепила са полетне рампе и отиснула  у непознато. Није било одбројавања. Остаће упамћен у историји Гагаринов узвик ПОЕХАЛИ! што на руском значи ИДЕМО! О томе да је сам исход мисије било неизвијестан говори податак  да  је брод Восток 1 био потпуно аутоматизован јер су се научници бојали да би Гагарин могао да изгуби свијест током лета, док су совјетске власти том приликом спремиле  три саопштења за штампу, једно  у случају успјеха и два у случају неуспјеха. Лет Гагарина трајао је тачно 1 сат и 48 минута приликом чега је свемирска капсула Восток 1 једном обишла планету на висини од 327 километара. Након 1 сат лета, активирале су се ракете за повратак, изнад западне обале Африке, око 8000 км од предвиђеног мјеста за слетање. На 7 километара прије тла, Гагарин се катапултирао из своје капсуле и спустио падобраном јер се то сматрало сигурнијом опцијом него спуштање капсуле Востока 1 са падобранима. Гагарин се приземнио код мјеста Енгелс гдје су запрепаштени сељаци почели да бјеже од њега, након чега им се Гагарин обратио рјечима: Не бојте се, ја сам совјетски грађанин као и ви, управо сам слетио са свемира и помозите ми наћи телефон да се јавим Москви!

Восток 1

 

СЛАВА И ПРЕРАНА СМРТ

Вијест о првом лету човјека у свемир брзо је обишла свијет. Совјети су ликовали, а амерички предсједник Кенеди морао је честитати Совјетима уз констатацију да ће проћи неко вријеме прије него што ће Американци моћи достићи руски напредак. Гагарин је након лета стекао свјетску славу. Прво је унапријеђен у чин потпуковника, а касније у чин пуковника. Услиједила су путовања у Италију, Јапан, Велику Британију, Канаду. Постао је и инспирација поп култури, у само неклико година снимљено је неколико пјесама и филмова о овом хероју Совјетског Савеза. И поред велике славе Јуриј је остао заљубљеник у летење. 1962 године враћа се у Совјетски свемирски центар „Звјездани град“, где је радио на конструкцији нових свемирских летјелица и обуци нових астронаута 27. марта 1968. Јуриј Гагарин је заједно са својим инструктором Владимиром Серјегином погинуо током рутинског лета у авиону типа Миг-15. Како је истрага утврдила, узрок пада авиона је била турбуленција у којој се нашао Гагаринов авион. Гагарин и Серјегин су сахрањени уз највеће државне почасти у зиду Кремља на Црвеном Тргу. Гагарин је имао свега 34 године.

Споменик Гагарину у Москви

ГАГАРИНОВО МЈЕСТО

Помало бизаран обичај, проистекао из Гагаринове потребе за мокрењем прије самог лансирања када је изашао из аутобуса који га је превозио до лансирне рампе, задржао се свих ових  50 година у Русији. Сви астронаути прије уласка у ракету, помокре се на Гагариновом мјесту , а наводно ни жене-асронаути нису изузете од овог обичаја.

 

Аутор: Милан Милковић

чланак је први пут објављен у 2. броју часописа Газета који можете овдје прелистати.