Григорије Степанович Шчербина, конзул српско- руског пријатељства

Григорије Степанович Шчербина, конзул српско- руског пријатељства

Григорије Степанович Шчербина, конзул српско- руског пријатељства

У настојању да добије праве податке о страдању Срба у јеку стравичног терора Албанаца с краја 19. и почетка 20. века, Русија је одлучила да поред конзулата у Скопљу и Призрену отвори свој конзулат у Косовској Митровици. Званично је то учињено 7. маја 1902. године, а за конзула је именован Григорије Степанович Шчербина.

Шчербина је био искусни дипломата који је уживао углед  стручњака за балканска питања. Рођенje у Чернигову 1868. године. Говорио је турски, арапски, албански, јерменски, бугарски и српски језик. У 23. години ступа у дипломатску службуу Цариграду. Пре доласка у Митровицу, био је секретар конзулата у Скопљу, затим посланик на Цетињу, да би 1896. постао вицеконзул у Скадру. Још пре ступања на своју дужносту Митровици изјавио је да ћесвим снагама настојати да заштити српски народу додељеном делокругу.

Шчербин је у Митровицу стигао скоро годину дана након отварања конзулата, тачније,почеткоммарта 1903. године, јер су сеАлбанци побунили незадовољни одлуком да још један руски конзул буде у покрајини. Претили су да ће га протерати,  а Иса Бељотини, митровачки моћник, претио је да ће запалити кућу свакоме ко изнајми стан или прода храну особљу руског конзулата.

Срби нису крили задовољство због доласка Шчербина у Митровицу, дочекали су га са великим одушевљењем и надом у боље сутра. Међутим, бројне делегацијесу конзула упозоравале да се причува и да се шетњамапо градуне излаже опасности. На такве савете конзул Шчербина jeодговарао: “Нисте ви Срби срећни да ја погинем. Моја смрт донела би вама слободу’’.Одмах по доласку у Митровицу прихватио се посла и почео да шаље извештаје. Уверио се шта све Срби доживљавају и каква све насиља трпе. Опасност се осећала у ваздуху.

Албанци су почели да се организују и припремају за нападна Митровицу и на Шчербина. Te припреме су биле очигледне. Најпре су кренули на Вучитрн, који је окупиран са неколико стотина Арбанаса. Опљачкали су српску цркву, претукли попа и разоружали неколико Срба-заптија, a потом су кренули на Митровицу, узвикујући паролепротив руског конзулаи против Срба. Oкo 2.000 Арбанаса je напало Митровицу 30. марта 1903. године. Стање Срба је било очајно. Турска војска, на инсистирање Шчербина, пуцала је на Арбанасе који су покушали да освоје град, мада су претходно одбијали да пуцају на своју сабраћу. Током окршаја Шчербина je обилазио линије одбране и пратио ток борбе. Ишао је од куће до куће, тешио и охрабривао Србе, многе запослене Србе је сместио у руски Конзулат, децу је и сам носио на рукама и склањао их у своје одаје.

Следећег дана шириле су се вести о поновном нападу на град. Руски конзул је са пратњом кренуо у обилазак борбених одбрамбених линија.По повратку,у близиниСтаре железничке станице,бива рањен хицем у леђа. Убио га је Арбанас Ибрахим Халит, турски каплар, из села Жегре код Липљана. Атентатор је опалио два метка, једним је погодио конзула, а другим је ранио војника из пратње. Рањени конзул је лично испитивао Халита oмотивима напада обећавши да ће му датиолакшице на суду уколоико буде признао од кога је добио налоги ко су му саучесници.

Шчербинпада у грозницу која је трајала око десет дана. Краљ Александар Обреновић послао је др Војислава Суботића, најпознатијег хирурга у то времеда лечи конзула. Међутим, након постоперативних компликација, конзул умире.

Вест о смрти Шчербина су сви Срби примили са великом тугом. Говорило се да је Шчербина „пао у борби за крст часни, страдао је за свето православљеи за слободу народа српског“. Руски вицеконзулу Призрену Тухолка je рекао да је погинуо заштитник српства, који је ,,срећан што му се дала прилика да погине за своју браћу’’. Медији су извештавали да је ,,син моћне Русије положио главу на Косову штитећи и бранећи неослобођену браћу нашу у име силне отаџбине своје’’. Приликом преношења посмртних остатака у Русију народ се спонтано окупљао на свакој станици, ђаци су улазили у вагонда му одају почаст. У Скопљу су његово тело дочекала 24 српска свештеника. Званични пратилац био је руски јеромонах Арсеније из ћелије светог Јована Златоустогса Свете Горе, у својству игумана манастира Високи Дечани, којим су тада управљали руски монаси.

Шчербина је пренет у родни Чернигон и тамо је сахрањен 13. априла  1903. године. У српским црквама су одржани парастоси, а затим је издата и споменица посвећена његовој успомени. На месту где је рањен руски конзул Григорије Степановић Шчербина, код железничке станице у јужном делу Косовске Митровице, Срби су му 1928. године подигли споменик у виду пирамиде и са његовим ликом. Албанци су 2001. године порушили споменик. На Митровдан 2007. године, Срби из Косовске Митровице открили су и освештали споменик, који је постављен у центру северног дела Косовске Митровице, на тргу Шумадија.

Александра Ничић