Владимир Путин, отац модерне Русије

Владимир Путин, отац модерне Русије

Владимир Путин, отац модерне Русије

Мало би нам било и пар часописа да наведемо сва дјела, подвиге, подухвате, ријешења која красе храброст и генијалност одлучивања и ријешења за руски народ и државу, Владимира Владимировића Путина и његовог државничког тима, који прије свега увијек имају у подсвијести величину улоге и одговорности која им је намијењена у вођењу једне такве државе као што је Русија. 

БИОГРАФИЈА

Владимир Владимирович Путин рођен je 7.октобра. 1952. године у Лењинграду, од оца Владимира Спиродновича Путина и мајке Марије Ивановне Шеломове. Ожењен је Људмилом Путин и има двије кћерке, Марију и Јекатерину. Завршио  је Правни факултет Универзитета у Лењинграду. Бивши предсједник Руске федерације, тренутно обавља дужост премијера. Овако изгледа одговор на сва питања новинара  о приватном животу  руског лидера.

Они које је занимало пуно више, своју упорност су морали доказивати  негдје са стране, код суграђана, пријатеља, прве учитељице, тренера. Сам Путин никада није причао о свом приватном животу, изузев у једном маратонском интервјуу који је дао групи новинара, одговаравши на њихова питања шест дана узастопно. И никад више.

Сви они који очекују да чују  спектакуларну причу о ушушканом дјетињству, кулама и градовима, добрим предиспозицијама за будуће положаје , преварили су се.

Родослов Владимира Путина, састављен након његовог доласка на власт, захваљујући  црквеним записима и подацима, које су имали његови рођаци, сеже до краја XVII вијека, до времена Петра Првог.Осим чињенице да је његов деда по оцу био лични кувар Лењину и Стаљину, нема ништа у корјенима и породици Владимира Путина, што би га чинило другачијим од осталих грађана Русије, штои он сам истиче, да је човјек из народа.

Волођа  Путин био  је треће дијете својих родитеља. Иако су се вјенчали јако млади, када им је било тек 17 година, добили су га доста касно.Прва два сина су им умрла, један још прије рата, као беба, а други за вријеме лењинградске опсаде, од дифтерије. Тај период је био ужасно тежак за млади брачни пар. Владимир Спиридонович, Путинов отац по почетку рата прикључио се Црвеној армији као добровољац. У борбама за Лењинград тешко је рањен. Умро би да није било храбрости једног од његових другова, који је без размишљања понио Владимира Спиридоновича до болнице, ризикујући тиме и сопствени живот.

За вријеме лењинградске блокаде, од зиме и глади умало је умрла и Путинова мајка. Спасила се хранећи се у болници. Долазећи Путиновом оцу у посјету, јела је са њим пола његове порције, и тако су обоје преживјели то тешко ратно  вријеме. Након рата његов отац је демобилисан, а од фабрике у којој се запослио добио је на кориштење собу у заједничком стану. Тако је живот са родитељима у чувеним руским „комуналкама“, неугледим и хладним, гдје је живјело по неколико породица, са заједничком кухињом и купатилом, лишио Путиново дјетињство икакве удобности.

Родитељи нису жељели да га дају у обданиште, јер након што су изгубили двоје дјеце нису жељели да се  одвајају од свог малог Волође ни на тренутак. Био је весело и несташно дијете, проводио је  вријеме  играјући се у дворишту зграде. Како је и сам понекад изјављивао, васпитала су га та дворишта 60-их.

Његова „жива“ природа, у дјетињству донијела му је многе неприлике. Пријетили су му Интернатом за непослушне, у школи је био осредњи ђак.У вријеме када је било срамота имати тројке, мали Путин није превише марио за школу. У пионире је примљен тек у шестом разреду, а не у трећем како је ред.

Када је сам схватио шта жели, и да се за све треба потрудити, ствари су кренуле набоље. Незаустављиво. Учио је језике, бавио се спотом, спремао се за нешто веће.  Већ у деветом разреду отишао је „у посјету“ КГБ-у. Занимало га је како доћи до њих, постати дио тог система. Након што му је тамо објашњено да се прије свега мора образовати , и да „они“ одлучују кога желе у својим редовима, почео је темељно да се спрема за факултет. Одлучио се за право, јер су му рекли да је то најбоља подлога за оно чиме намјерава да се бави.

Упоредо са факлтетом, гдје је биљежио солидне резултате, све више се истицао у спорту. Почео је од бокса, а када је на једној од борби сломио нос, окренуо се џудоу.Тачније прије тога опробао се у самбоу (руској верзији џудоа), али врло брзо је схватио да је џудо спорт којим жели да се бави. Бивао је све бољи и бољи. На државном такмичењу 1976. постао је шампион Лењинграда.

 „ Џудо није само спорт, него је и философија, која учи човјека да се с поштовањем односи према партнеру.“ (Владимир Владимирович Путин)

Заиста, захваљујући џудоу и свом првом тренеру Анатолију Семјоновичу Рахлину, Путин је порнашао своју животну философију. Поуздан и сигуран, увијек влада собом и сиутацијом.

Брак је Владимира „задесио“ потпуно спремног.  Са 29. година  био је човјек који  је имао довољно животног искуства, знао је шта жели и како да се носи са проблемима, а имао је и жену са којом је био спреман све то да подијели. Увијек јединствен и оригиналан своју  животну сапутницу је запросио на нимало очекиван начин.  Како је она сама испричала, није то било ни налик на романтичну вјеридбу, напротив:

„Једног дана дошао је код мене кући и рекао…Другарице, сад знаш какав сам..нисам баш лак човјек, ћутљив сам, прилично дрзак, што понекад може да увреди…Просто-ризичан животни сапутник. За три и по године си вјероватно схватила…Па…схватила сам! Помислила сам да се растајемо…Услиједио је одговор са сумњом…Заиста!?? Ту сам већ била сигурна да је крај…Е, па ако ствари тако стоје онда ја тебе волим, и можемо одредити датум свадбе.

Са Људмилом Путин добио је двије кћерке, Марију(Машу) и Јекатерину(Каћу). Дјевојчице, сада већ дјевојке, одрастале су мирно, далеко од очију јавности. Само су се једном појавиле у јавности, и то је било то. Одлучиле су се  за „слободан“ живот, како тврде њихови родитељи. Студирају у Петербургу, али нико не зна како изгледају, јер наводно судирају под лажним именом.

Путинова супруга такође не практикује претјерано експонирање у јавности. Људа, како је од миља зову, не појављује  се у јавности осим  када се то од ње захтијева. Колико да испоштује улогу, некадa прве даме,а данас супруге премијера. У породици руског премијера осликава се управо онаква атмосфера, каква влада у многим руским домовима, отац лидер, мајка веома важан „стуб“ у кући, али не и изван ње. У таквој типичној руској породици одрастао је и сам Путин.

ГОДИНЕ У КГБ-у

На самом завршетку Правног факултета, у тадашњем Лењинграду, Путин је добио позив да ради у обавјештајној служби земље (КГБ), што је и била његова жеља још од дјетињства. Путин почиње рад у служби са чином поручника. Првих пар мјесеци се упознаје са радом у служби, затим прелази у контраобавјештајну службу, гдје се уз пропратну обуку задржава шест мјесеци, а наредних пола године ради као контраобавјештајац у Лењинграду. Коначно, након детаљних провјера, Путин бива прекомандован у обавјештајну службу.

Када сам погледао Путина у очи видио сам три слова: К, Г, Б.“ (Џон Мекејн,  бивши амерички предсједнички кандидат)

Након дошколовавања на реномираном московском факултету за обавјештајце “Јуриј Андропов”, данас познат као Академија спољне обавјештајне службе,Путин одлази у Источну Њемачку, највећи могући изазов за тадашње младе КГБ-овце. Било је то сада већ давне 1985. године. С обзиром на одлично познавање њемачког језика, који је почео темељније да учи још у средњој школи, Путину није било тешко да се уклопи у тадашње прилике и живот ДДР-а. Путин је касније знао наглашавати да се у Источној Њемачкој бавио послом “политичког обавјештајца”. Биле су то најбоље године Путина у КГБ-у. Служба таквог рејтинга, под командом тадашње суперсиле, није “сваког”слала у иностранство, и то још у Источну Њемачку. Само најпровјеренији кадрови су слати тамо. Убрзо се у СССР-у догађају коријените промјене. На сцену ступа несретна перестројка, још несрећнијег Михаила Горбачова, настају велика превирања у друштву која доводе до слома СССР-а. Берлински зид срушен је 7. новембра 1989. године,те Источна Њемачка de facto престаје да постоји. Шта се дешава са совјетима на тим просторима?! Могући конфликт је на помолу. Совјетским војницима је наређено да не напуштају касарне у ДДР-у и да се тако не мјешају у унутрашње ствари земље. У Дрездену гдје је Путин,  долази до напетости између разуларене масе која стоји испред зграде КГБ-а и обавјештајаца унутра. Начелник одјељења је отишао из града и недоступан је. У Дрездену је и тенковска јединица СССР-а. Зову Москву за одговор, којег до вечери не добијају. На сцену ступа Владимир В. Путин. Са још једним официром (којем је наредио да понесе пушку) излази на капију испред зграде и разговара директно са демонстрантима код којих већина има оружје. Ризик од ексцеса је велики. Путин представницима масе, одлучно и са великом дозом самоувјерености, објашњава да је зграда совјетски политички објекат, по принципу екстериторијалности,те да њемачка држава нема ништа са њима,док покретом руке наређује официру да откочи аутомат. Маса лагано напушта зграду,а Путин се са сарадницима баца на посао. Прекидају се сви контакти са спољним сарадницима,нешто повјерљиве поште се још дан раније послало у Москву, а остала документација се уништава.

“Палили смо документа цијелу ноћ,чак је и пећ у којој смо лозили пукла. Документа су спаљена, сваки контакти са спољним доушницима и сарадницима су прекинути. Посао је завршен. Амин!”  (Владимир В. Путин)

ПУТ КА ВРХУ

Путин се враћа у СССР и наставља да ради у КГБ-у, иако већ одређено вријеме обавјештајци чак ни плате редовно не добијају. Био је то период издисаја СССР-а и КГБ-а. Путин добија ново радно мјесто на матичном Лењинградском Универзитету, као проректор за међународну сарадњу. Има коинциденције са пређашњим радним мјестом у КГБ-у(пошто се сматрало да се наведено радно мјесто на Факултету одувијек давало обавјештајцима), као и са показаће се, будућим државним пословима Владимира Путина. СССР доживљава коначни слом 1991.године.  Након краћег времена почиње Путинов излазак на политичку сцену Русије. Предсједник Лењинградске скупштине и бивши Путинов професор  Алексеј Собчак позива Путина у градску управу и поставља га (поред Путиновог поштеног упозорења да је он бивши обавјештајац КГБ-а) на мјесто предсједника градског Комитета за међународне односе, стране инвестиције,заједничке инвестиције и др. Колико је у том период вреднован Путинов рад,најбоље говоре ријечи Бориса Березовског, једног од највећих критичара Владимира Путина:

”Као замјеник градоначелника Санкт Петерсбурга, Путин никада није узимао мито!”

Послије пораза Собчака на изборима (због наводно корупционашких афера почетком деведесетих), Путин се привремено повлачи из градске управе и политике и посвећује се изради магистарске дисертације под називом “Стратешко планирање обнављања регионалне сировинске базе на основу формирања тржишних односа”, на Рударском институту,те стиче звање магистра економских наука. Убрзо након тога слиједи и позив из Москве за рад у администрацији предсједника Русије, Бориса Јељцина. Пређашњи рад и препоруке, као и способност Путина, резултирли су одласком у Кремљ,сан сваког иоле озбиљнијег политичара у земљи. Затим иду функције и задужења од великог значаја:прво је био задужен у предсједничкој администрацији за управљање огромном иностраном имовином Русије,затим као начелник Главне контролне управе, којој је повјерена провјера свих државних институција (Путин ту прикупља огроман број података, створивши читав апарат за прикупљање и анализу о функционисању државне управе),те као замјеник руководиоца предсједничке администрацијеодговоран за стање у регионима (стиче врло неопходно знање о тзв. “вертикали власти” у држави) и коначно шеф Федералне службе безбједности (популарни ФСБ). Све побројане функције уз организованост, пожртвованост,оданост и љубав према свом народу и држави, доводе Путина на мјесто које не само да заслужује, него које му по свему претходном што је учинио за земљу и припада.

НА ПРЕМИЈЕРСКОЈ ФУНКЦИЈИ 

Путин на приједлог предсједника Русије постаје премијер 1999.године. По први пут, на другу по важности државну функцију у Русији, сјео је човјек чија је судбина у великој мјери слична судбини милиона Руса. Под његовим вођством креће препород Русије. На сцену коначно ступају и последњи дани онемоћалог, у народу скоро па омрзлог и у вођењу државе, сад већ потпуно изгубљеног Бориса Јељцина. Међутим,испоставило се да стари Борис и није баш био потпуно изгубљен,бар што се тиче доброг инстинкта и знања за одређивање свог наследника, у чији је рад и огромне способности имао прилике да се увјери претходних година. Борис Јељцин и тадашњи патријарх Алексеј су једино знали име другог предсједника Русије. На самом крају XX вијека Јељцин именује Владимира Путина за вршиоца дужности предсједника Русије.

На тренутак ћемо се вратити премијерској функцији Путина. Као премијер, Путин остварује свој први успјех, који је одјекнуо и изван граница Русије. У Другом чеченском рату (овај пут под вођством Путина), Чеченија се у потпуности враћа под скуте Русије. Нико није очекивао тако брз одговор, а и велики резултат на војничком плану који је остварила, до скора, прежаљена руска армија. Успјех никако није био малих размјера. Послије руске офанзиве, отворени ратни фронт у Чеченији више не постоји. Чеченски отпор се свео,а и данас се своди, на локални отпор групица терориста по шумама Кавказа. Остатак посла преузима ФСБ. У сјају побједе у Чеченији, прошла је и краткотрајна функција Путина као премијера државе.

ПРВИ ПРЕДСЈЕДНИЧКИ МАНДАТ 

Предсједнички избори у Русији били су у мају 2000.године. Након побједе у Чеченији, и више него одлучних корака у сређивању стања у држави, Путинов рејтинг скаче са 5 на преко 50 процената бирачког тијела. Руски народ наизад осјећа да је на челу државе, којој је до прије неколико година пријетио нестанак, прави човјек који Русију може и зна да врати на мјесто које јој припада на свјетској сцени. Епилог је познат. Побједа већ у првом кругу избора са 52,94% бирача. Путин не губи вријеме и одлучно креће у мисију хитног извлачења земље из катастрофалног положаја.

На дневни ред долазе олигарси,највећа болест тадашње Русије. Почиње кривични прогони и хапшење људи који су на најсумњљивије начине “преко ноћи” разним манипулацијама стекли огромну моћ и богаство, и тако доспјели у све поре друштва, па чак и до самог Кремља! Јавно мнење је “благо”пропратило хапшење Лебедева (другог човјека тадашње највеће руске нафтне компаније „Јукос“), сматрајући да је то само кап у мору руске криминалне сцене. Међутим,хапшење Ходорковског (власника „Јукоса“) даје јасно до знања какве су Путинове намјере у вези са олигархијом у Русији. Ходорковски и Лебедев су затворени, Березовски (медијски и нафтни спекулант) иде у “добровољно”изгнанство у Лондон, Гусински (банкар јеврејског порјекла) завршава у Израелу, а Малкин и Коранкин, у Сјеверној Америци. Познати Борис Абрамович, и поред доброг односа са Путином, не посјећује баш често отаџбину, иако су познате његове финансијске подршке у разним гранама (од инфраструктуре до привреде) Русије.

Идући корак бива учвршћивање централне власти у цјелој земљи. Првих година Путину није било нимало лако да оствари тај корак у земљи, с обзиром на остатке Јељцинових сарадника од самог врха у Кремљу па до обласних представника. Скоро цијели свој први предсједнички мандат, Путин је потрошио на исцрпној и до краја  упорној борби, на враћању значаја Москве и Кремља, као стубова руске власти и државности. Труд се на крају исплатио, коначно је успостављена вертикала власти у земљи. Пред крај мандата долази до смјене политичке елите на власти. Јељцинових кадрова је све мање,а Путин отвара широки простор за дјеловање својих најоданијих и најбољих људи у многостраном препороду Русије.

„Русији је потребан снажан државни апарат и мора га имати. Али ја не позивам на тоталитаризам.“ (Владимир Путин)

Економска слика државе се свакодневно побољшава. Дивља приватизација која је скоро цијелу деценију исцрпљивала Русију, у потпуности је зауздана. Жила куцавица руске економије, изворишта гаса и нафте те њихова експлоатација,обрада и транспорт, прелазе под државну контролу, на челу са државном компанијом „Гаспром“, која је откупила све акције „Јукоса“(Ходорковски је намјеравао да је прода западним компанијама, са САД на челу, заједно са извориштима нафте и гаса на које је компанија дивљом приватизацијом полагала право). Русија биљежи економски раст од 7% сваке године, што ће се и наставити несмањеним растом и у другом предсједничком мандату Владимира Владимировича.

Да све баш не буде идеално, побринули су се терористи са немирног Кавказа који врше серије бесомучних напада на војску и цивиле Русије, како на копну тако и у ваздуху. И онда се догађа Беслан. Најбезобзирнији терористички напад у историји човјечанства. При упаду чеченских терориста у основну школу у Беслану убијено је 338-оро дјеце. Слике из Беслана су обишле свијет. Путин се преко телевизије директно обраћа нацији и објављује рат терористима, до потпуног уништења задњег терористе у Русији. Са терористичким нападом на САД 2001.године и велике помоћи које је Русија пружила коалиционим снагама у обрачуну са терористима Ал-каиде у Афганистану и Запад мијења слику о терористима на Кавказу и све мање их сматра за борце за слободу и “људска права”под руском тортуром. Беслан је био више него потврда да са терористима нема преговора. Путин са ријечи прелази на дјела. Почиње јачање оружаних снага државе, са до тада невиђеним интензитетом. Одбрамбена моћ Русије се увећава за трећину. Морнарица Русије истовремено, у сарадњи са осталим земљама, излази на преко десет свјетских мора, а дјелимично се обнављају и дежурства руских подморница са атомским наоружањем којих није било још од распада великог СССР-а.

Завирио сам у очи том човјеку, и видио да је он човјек директан и достојан повјерења. Разговарали смо веома искрено. Успио сам да осјетим његову душу. Тај човјек је првржен својој земљи. (Џорџ Буш)

ДРУГИ МАНДАТ 

Са најинтезивнијом антитерористичком акцијом до тада, економским опоравком који је пратило сламање олигархије, као и са неповратним процесом учвршћивања централне власти у земљи, Путин истиче по други пут кандидатуру за предсједника Русије 2004.године. Резултат је био толико извјестан, да се на предсједничке изборе није ни кандидовала већина најжешћих критичара предсједниковог дотадашњег рада. Путин осваја 71,34%гласова. Други предсједнички мандат почиње са спољно-политичким јачањем земље, праћен јачањем његове основе (армије).

Путин одлази  у званичну посјету Кини, гдје се усклађују питања о кинеско-руској граници након 40 година, као и питања о привредно-економској сарадњи двије државе. Од тада па до данас Русија и Кина кроз разне институције и организације (СОС-Шангајска организација о сарадњи), стварају више него партнерски међусобни однос. Слична ситуација је и на простору средње Азије. Стварањем  ОДКБ-а,  (Организације договора о колективној безбједности), војног савеза Русије, Бјелорусије, Казахстана, Јерменије, Киргистана, Таџикистана и Узбекистана, Русија на мала врата враћа примат на том постсовјетском простору. Више него чврсте узајамне везе, не само војничке, него и привредне,економске,социјалне и културне природе, чине садашњицу и реално стање поменутог простора. Током 2004. и 2005. године, наставља се одлучан обрачун са тероризмом у Русији. Лидери терористичких група се ликвидирају са великом ефикасношцу ФСБ-а (Федералне службе безбједности) и локалних безбједносних снага,  кавкаских руских република.

Након смиривања ситуације на Кавказу и  постављања људи оданих Кремљу (отац и син Кадиров), Путин поставља четири приоритета у даљњем јачању и развијању Русије. Здравствена заштита, образовање, стамбена изградња праћена инфраструктуром и поправљање демографске слике у земљи, постају ставке од виталног и националног значаја у даљем битисању државе. Недавно основан Стабилизациони фонд, са износом од 133 милијарде долара, има задатак да поменуте приоритете, што је могуће више, оствари. Кад смо већ код долара, морамо напоменути, да је до стварања овог фонда сав инострани дуг Русије враћен. Девизне резерве Русије се вишеструко из године у годину увећавају. Социјално стање у Русији је неупоредиво боље од стања у којем се земља налазила крајем XX вијека. Плате и пензије постају све редовније и веће, сиромаштво се троструко смањује, а незапосленост пада испод 10%. Одлив мозгова у образовном сектору драстично опада, а просвета коначно стаје на ноге, чији рад се све више цијени и вреднује, реновирају се школе, болнице и обданишта у свим дијеловима земље. Присутан је и благ пораст прираштаја становништва. Ако је први мандат  Владимира Путина био обиљежен учвршћивањем власти и њених полуга у земљи, други мандат сада већ руског симбола одлучности, правичности, успјешности и храбрости, је дефинитивно обиљежен социјално-економским препородом Русије. (пораст ГДП-а са 1500$ 2004.год. на 2250$ 2008.године)

РУСКИ ТАНДЕМ ПУТИН-МЕДВЕДЕВ 

На предсједничким изборима 2008. године по Уставу, Путин више не може да се кандидује на мјесто предсједника, али заједно са својом партијом Јединствена Русија кандидује пријатеља и сарадника (још из градске управе Ст. Петерсбурга), Дмитрија Анатољевича Медведева. Изврсна проницљивост Путина опет долази до изражаја, Русија добија тандем за будућност. Путин комплетира свој даљи план вођења државе на најбољи могући начин својом кандидатуром за мјесто премијера. Ту функцију преузима у мају 2008. године. Јединствена Русија има апсолутну већину у Думи. Ступање Путина на премијерско мјесто се некако поклапа са надолазећом свјетском економско-финансијском кризом.

Прво веће искушење за двојац долази пред отварање олимпијских игара у Пекингу. На Кавказу избија нови рат,Грузија је без најаве напала Јужну Осетију. Експресан повратак Путина у Русију и муњевита побједа руске војске у Грузији, за коју је било потребно само пет дана, довољно говори о ефикасности Путинове дугогодишње политике на Кавказу. Руска армија повраћа статус копнене супер силе. Путин у тандему са Медведевим фактички дјелује још ефикасније и јаче. Док душебрижници и дан-данас мисле да тандем увјек прате трзавице и размирице између њихових табора, њих двојица својим поступцима у вођењу државе, на најбољи могући начин то демантују. Финансијко-економска криза која је погодила цијели свијет, па и Русију, се некако најмање осјетила баш на њеном тлу. Резерве које износе милијарде долара, успјешно су амортизовале све налете кризе, који су погодили Русију. Економско руководство земље је положило испит, у Русији се није поновио сценарио економског слома државе из 1998.године. У улози премијера, Путин показује своје квалитете лидера велике земље.

„ У нашем животу је лакше вољети него не вољети Путина.“

У међурегионалним економско-безбједоносним организацијама, попут ОДКБ-а, Русија држи примат (САД упутиле захтјев за чланство у СОС, али су биле глатко одбијене). Корист за Русију у овим организацијама је више него очигледна. О руској армији не треба трошити много ријечи. На основу изазова које су пратиле руску армију,  као и на основу њеног константног опоравка, оружане снаге земље заузимају високо мјесто у државној хијерархији. Дуго развијани и усавршавани обрамбени ракетни системи С300 и С400 (С500 у најави) су без премца у свијету. Више се не доводи у питање ко је и даље свјетска сила број 2, што се оружаних снага тиче. Рецесија из 2008.године већ јењава великим интензитетом,а Русија је толико изашла из рецесије да њен неуморни премијер “нуди”помоћ посрнулој економији ЕУ, од неколико стотина милиона долара. Само до прије једне деценије то је било незамисливо! Русија 2010. године, након извоза двије, извози хиљаде тона пшенице. Пољопривреда, важна економска грана земље биљежи константан раст, сточни фонд државе је вишеструко повећан.

Сјеверни ток је отворен 2011. године, гасни пројекат између Русије и Њемачке, који омогућава директно напајање најјаче привреде ЕУ. Економска сарадња између привреда Русије и Њемачке је на највећем могућем нивоу. Интереси сарадње су обострани (аутоматски ЕУ губи заједнички став по питању Русије, ширења НАТО-а на Исток,путева гаса итд.),стога не чуди више него стратешко-партнерски однос дивова Европе. Ширење НАТО-а на Исток је у потпуности заустављено. Након јалових резултата владавине следбеника “наранџасте револуције”, у Украјину на власт долазе проруски оријентисане политичке снаге, са новоизабраним предсједником Виктором Јануковичем на челу. Први резултати обнове руско-украјинских односа су више него очигледни. Наиме, руска црноморска флота продужава боразак на Криму за још три деценије. То представља велики војно-стратешки добитак за двојац Путин-Медведев.

НОВИ ИЗАЗОВИ

Крајем 2011.године Јединствена Русија, партија Путина и Медведева, остварује још једну у низу побједа на парламентарним изборима у земљи.  Предстоје и предсједнички избори, гдје се Владимир Путин поново кандидовао за предсједника највеће земље на свијету. Све је извјеснија “мала рокада” у самом врху власти. На мјесто премијера, послије предсједничких избора, дошао би “доказани” Дмитриј Медведев. С обзиром на измијењени Устав Русије из 2008.године, а који предсједнички мандат продужава на шест година, већ можемо себи створити слику о будућности Русије са Владимиром Путином опет на челу.

„Не треба нам ситуација у којој је демократија сведена на транспарент и у којој се политички спектакли и дефиле кандидата представљају као снага народа. Морамо да избјегнемо такав пут без излаза, који је покушај поједностаљивања политике и стварање фиктивне демократије. До праве демократије не стиже се државним ударом и копирањем спољних модела, неопходно је да друштво буде спремно за употребу демократских механизама.“ ( Владимир Путин уочи предсједничких избора 2012. Године)

Некако,пред сваке изборе у Русији ствара се слика о коначном крају државничке каријере Путина. Манипулише се цифрама противника Путинове тзв. “страховладе”,а пред наступајуће предсједничке изборе опозиција унапред тврди да ће избори бити нелегитимни и покрадени, као и да ће један од протукандидата сигурно ући у потпуно неизвјесни други круг. Но ипак, вратимо се реалности. Према задњим истраживањима Путинов рејтинг је опет у порасту и износи преко 50 процената, док су остали “вјечити”протукандидати (Зјуганов, Жириновски, Немцов и други), успјели да сакупе “велика” 32 процента подршке гласача Русије. На помолу је још једна побједа Владимира Владимировича Путина. На многаја љета!

Газета број 4

Аутори: Душан Врућинић и Бранка Врућинић