Ја сам из Русије. Волим историју, па знам да Русија и Србија имају много заједничког у својој историји. Већ одавно знам да је Косово много компликована територија због политичких разлога. И зато што је то српска света земља. И шта је то срце Србије.
Размишљао сам о путовању на Косово. Прошле године су дошли у Русију српски фудбалери из Грачанице. Позвао их је на филантропски фудбалски турнир један наш иконописац, филантроп и велики пријатељ српског народа Роман Иљушкин. Ја сам му помагао као преводилац. Доста сам причао са Србима. Они су ме позвали код себе у Грачаницу. Ја сам им обећао да ћу доћи. Пратио сам ситуацију на Косову, чуо сам доста негативних ствари. Доста сам причао са Русима који већ су имали искуство путовања тамо. Одлучио сам ићи тамо. Понекад сам видио своје путовање на Косово у сновима…
Кренуо сам за Грачаницу из Београда. Половина путника аутобуса су Срби. Друга половина су Албанци. Аутобус је возио око 6 сати. На прелазу Мердаре очекивао сам шта ће ме питати косовски полицајци и да ће пажљиво претресати моје ствари… Али су провјерили само мој пасош и ништа више. Ударили су печат Косова у мој пасош…Кроз прозор сам видио велики број америчких и албанских застава… Тамо је било доста џамија. Мој сапутник је био Албанац. Са великим интересом је гледао кроз прозор. Желио сам што брже стићи у Грачаницу.
Чудна ствар се десила у Приштини, возач је рекао „Сви који идете за Грачаницу излазите напоље и даље идете колима. Чудно је ми то било. Зашто треба излазити ако овај аутобус иде за Грачаницу?! Ако ћу изаћи, значи онда морам узети такси и платити пут за Грачаницу поново. Већ сам платио! Још мало сам сачекао и помислио…У том тренутку нисам знао да правим велику грешку. Ипак, за сваки случај одлучио сам питати возача за Грачаницу. Возач ми је рекао да требам брже изаћи из аутобуса, јер возило за Грачаницу већ одлази. Дознао сам да је сљедећа станица Призрен!!! Одмах сам изашао и брзо сам потрчао ка возилу. Падала је велика киша. Слава Богу што знам српски. Да нисам знао, сигурно бих отишао у Призрен. То би било ужасно. Јер тада би било касно и мрачно. А ја имам пртљаг, не знам албански, не бих се могао јавити својим пријатељима у Грачаници због конекције. Осим тога тада је било хладно и кишовито. Нисам добродошао за Албанце…Али Слава Богу није се то десило.
Дошао сам у Грачаницу за 10 минута. Јавио сам телефоном свом пријатељу који ме је треба дочекати на аутобуској станици. Али тада није радила у Грачаници „Телеком Србија“ па он није био доступан. Падала је велика киша. Улице су празне, никог нема. Катастрофа! Само сам знао да морам пријатеља чекати овдје. Слава Богу он је дошао убрзо. Кренули смо његовој кући. Домаћини су били гостољубиви па сам много уживао. У Грачаници сам срео још неке своје пријатеље које нисам видио послије њиховог одласка из Русије. Баш је било дивно. Наравно, посјетио сам познат манастир у Грачаници. Одлично сам провео вријеме.
Кренуо сам из Грачанице комбијем у Косовску Митровицу. Кроз прозор сам видио Газиместан. За 30 минута сам стигао у Митровицу. Јако ме је одушевио овај град. Свака зграда има српску заставу. Има барикаде на мосту. Има и велика руска застава. У центру града је споменик руском конзулу Шчербини. Иначе у Косовској Митровици као и у цијелом Северном Косову је права српска атмосфера. Мало сам прошетао улицама Митровице и кренуо сам за Краљево.
Веома сам задовољан шта сам посјетио Грачаницу, видео сам српске светиње, нашао сам се са пријатељима тамо. Посјетио сам велику и славну свету српску земљу Косово. Дошао бих опет али на жалост више немам прилике. Због тога што сад Руси морају имати визу за долазак на Косово. Русија није признала Косово. Доста руских туриста и филантропа не могу доћи на Косово.
Ипак, видићемо… Ми ћемо се борити. „Русские не сдаются!“
Аутор: Антон Сарычихин, Москва, Русија.