Трансибирска магистрала

Трансибирска магистрала

 

 3. Поглед из ваздуха

Већ на сам помен Трансибирске жељезнице осјећамо велику жељу за авантуром, која одзвања дахом мистичног искуства. Траса дугачка 9.298 км, јединствена у историји изградње жељезничких пруга, спаја огромна руска пространстваи пролази кроз чак осам временских зона. Најдужа и најпознатија непрекинута жељезничка пруга на свијету повезује Москву и Владивосток и практично се протежепреко трећине земаљске кугле.

Ово величанствено дјело људских руку с правом се сматра дијелом инжењерске умјетности и представља неизбрисив траг у простору, који већ више од сто година свједочи времену, креирању историје и драматичним људским судбинама.

 

ИЗГРАДЊA

Иницијатива за изградњу овог грандиозног инжењерског подухвата јавила се још у  XIX вијекуза вријеме цара Александара II, а градњу је започео његов син АлександарIII,1891.године.Изградња главне деонице, дужине 7,5 хиљада km између Владивостока и Чељабинска, града у подножју Урала, трајала је наредних 25 година, све до 1916. Ова траса се наставила на већ постојећу инфраструктуру – 1800 км, са западне стране од Чељабинска до Москве. Саобраћајно повезивање европског, јужносибирског и далекоисточног дијела територије Русије било је одлучујуће за одржавање големог Руског царства.

Пруга је у цијелости била спојена 1901.године, када су се радници са истока срели са радницима са западне стране, но службено саобраћање возова на цијелој дионици тада још није постојало. Једна од најизазовнијих препрека је била Бајкалско језеро, 60км источно од Иркутска. Занимљиво је да је у то вријеме жељезница била прекинута код језера, а вагони су се укрцавали на посебне трајекте и њима превозили на другу страну. Та најтежа дионица пруге, уз јужну обалу Бајкалског језера, изграђена је 1905. године.

1. Парна локомотива из доба СССР-а

До 1916. годинешинама је опасана цијела Русија. Пруга је спојила Европу и Азију, савладала тајновити Сибир, повезала пркосне зидине Кремља и далеки, далеки исток. Te године, послије завршетка изградње моста преко реке Амур поред града Хабаровска, отворен је директни путнички саобраћај између Москве и Владивостока. Будући да је Москва већ била повезана са мрежом европских пруга, први пут у историји било је могуће путовати жељезницом преко читавог Евроазијског континента, односно од обала Атлантика до Тихог океана.

За изградњу Транссибирске железнице била су потребна огромна средства. Према прелиминарним прорачунима Одбора за изградњу Сибирске жељезничке пруге, она је коштала 350 милиона рубаља у злату.Трошак је био голем, а најчешће се осликава чињеницом да је изградња била скупља од војних трошкова Русије у Првом свјетском рату. У завршетак овог грандиозног пројекта, поред материјалних средстава, уложени су и невероватни људски напори. Изградња Транссибирске магистрале реализована је у суровим природним и климатским условима. Готово на свим деоницаматраса је грађена по ненасељеним беспућима непроходне тајге.Сви радови су обављани ручно, уз примену примитивних оруђа: сјекире, тестере, лопате и колица. Чак и поред тога, сваке године је грађено око 500-600 км пруге.

2. Траса Трансибирске магистрале

Електрификација готово цијеле пруге обављена је 1950 и 1970.године, док су 2002. прикључени последњи метри жељезничких водова на електро мрежу.Данас „Транссиб“ омогућава превоз 100 милиона тона терета годишње.Радови на модернизацији жељезничке пруге не престају ни данас. Може се рећи да је ова пруга историјски виновник свих иновационих технологија. Трансибирска магистрала је истинска реликвија огромне империје, али је такође реалност саобраћајног система, те као таква представља јединствену појаву.

 

Тешко је процијенити значај који је изградња овако импозантно дуге релације имала за Руско царство. Када није било ове жељезнице, уXIX вијеку, пут од Москве до Владивостока трајао је 362 дана.Чим су возови кренули Транссибирском магистралом, одмах је постало јасно колико великуулогу има ова пруга за развој привреде и колико она доприноси убрзавању и увећању промета робе. За многе отуђене и далеке крајеве огромне Русије ова жељезница представља трачак живота, наде и везе са спољним свијетом, а о томе најбоље свједочи устаљени надимак за омиљену трасу, како је од миља зову „џиновска артерија земље“.

 

 

 

ПУТОВАЊЕ ЈЕ ЦИЉ

 

Путовати Трансибирском магистралом значи у једном даху доживјети меланхолични и неухватљиви дух Русије. Зашто је баш ово необично путовање сан многих ентузијаста? Разлози су неисцрпни и тешко је објаснити жељу и потребу за путовањем овом трасом, које јена граници нереалног и која ће Вас провести кроз најтајнственије предјеле наше планете. Са сваким наредним километром путовања на исток, стиче се утисак путовања кроз вријеме, епохе, шаролике културе и национале темпараменте.

6. Продавци на станицама

 

Воз креће са московске жељезничке станице Јарославска. У идеалним условима траје шест дана и ноћи, међутим дужина, а и цијена путовања зависе од потреба и жеља путника. За оне штедљивије, као и за оне који желе „ухватити“ локални дух становништва,најзанимљивији су традиционални и најјефтинији вагони Плакартни, чувена совјетска трећа класа возова. Унутар огромног вагона распоређена су 54 кревета, који заиста стварају атмосферу заједништва и потенцирају различита, занимљива познанства. Док кроз прозор промичу слике богатог зеленила и скромних, али сликовитих сеоских кућица, магија воза еволуира сваким километром и све више зближава путнике. О чистоћи и дисциплини сваког вагона брину се домаћице или „проводнице“, жене у елегантним униформама које усисавају подове, посуђују посуђе,кухају чај и сл. Сваки вагон има велики самовар уграђен у зид, испод којег домаћица одржава ватру убацујући дрва или угаљ, тако да је врела вода за чај увијек спремна.

 

Воз неколико пута дневно стаје у градићима покрај пруге, тако да вожња никада није досадна. Сваки излазак из воза је сусрет са различитим културама, лицима и новим искуствима. На станицама се обавезно налазе локални становници који продају увијек свјеже воће, поврће и  шаролика јела. Међу артиклима се често налазе традиционалне картошке, пирошке, кухани кромпир, печени пилићи, боровнице, дивље јагоде и сл.

5. Жељезничка станица у Јарославу

 

 

На 1777 км, у близини Јекатеринбурга, капије Сибира, траса прелази Урал, географску границу Европе и Азије. У граду, најпознатијем по трагичнострадалој царској породици Романових, дочекаће Вас са срдачношћу, какву само могу пружитируски домаћини. Даљи ток путовања открива нове предјеле, бескрајне брезове шуме, које тек понекад прекину мале жељезничке станице. Велика је Русија, превелика, а уживање у њеним несагледивим пространствима је посебан доживљај.

 

„Чак ни птица која лети преко тајге не зна гдје се она завршава“.

(Антон П. Чехов)

 

Равномјерним темпом воз хрли на исток, а вријеме све више успорава свој немилосрдни ток. Напољу промичу сибирска села, а унутар воза је нзаобилазна разонада у виду вотке и пјесме. Нижу се индустријски градови Омск, Новосибирск, Краснојарск, сваки носећи своју причу, трагове прошлости, али и нарочит шарм сибирских насеља. Дубока плаветнила Оба и Јенисеја, најдуже ријеке Сибира, остављају без даха. Километри се повећавају, Европа сада дјелује као друга димензија, сљедећа станица је Иркутск. На улицама града се уочавају лица Азије – Бурјати, прастановници Сибира, који су сада у мањини.

 

Врхунац, ако не и довољан разлог путовања је сибирско плаво око – Бајкал. Језеро суперлатива, непроцјењиво благо наше планете очарава величанственом бојом, дубином и богатством. Свим ријекама свијета потребно је годину дана да напуне овај највећи резервоар слатке воде на свијету.Нетакнути драгуљ смјештен је међу густе шуме, кроз које још лутају сибирски вукови. Путници, међутим, имају проблем.  Фотографски растер не може ухватити сву љепоту природе. Масовни туризам је овде непознат појам, али гостопримство је светиња и у најдубљем Сибиру. Чују се непознати, али нама тако блиски звуци хрмонике; уз усољену рибу, квас и обавезну вотку.

 

„Сибирац је резултат човјека кога границе не сужавају“.

(Валентин Г. Распућин)

 

Знају Сибирци да цијене свој божанствени мир и недодирљиву љепоту, која је тако далеко од западне вреве.

 

Владивосток се ближи, а Транссибирка не престаје да одушевљава. Импозантни мост Кабаровск, 2 950м дугачак жељезнички див, саграђен у близини истоименог града води трасу преко ријеке Амур. Већ деценијама мост носи титулу најдужег жељезничког моста у Европи и Азији. Занимљиво је да је жељезна конструкција моста саграђена у Варшави, која је тада била у саставу царске Русије, и жељезницом превожена до Одесе. Из Одесе бродом кроз Суецки канал, до Владивостока и коначно до Кабаровског, опет жељезницом. Мост је био знатно оштећен за вријеме руског грађанског рата. Обновљен је 1925. године, а темељна реконструкција је извршена 1999. године, када је поред старог изграђен нови мост, који омогућује аутомобилски и жељезнички саобраћај на два нивоа. Кабаровски мост отиснут је на полеђини новчанице од 5000 руских рубаља.

4. Унутрашњост вагона

 

Коначан циљ путовања је пред очима. На обалама Тихог океана уздиже се Владивосток, најновији бисер међу руским градовима. Источни центар руске економије,културе и привреде живи модерним, брзим ритмом европских градова. Носталгија путника за возом се осјећа у ваздуху. Тјеши их чињеница да су богатији за низ скоро нереалистичних утисака, те да су постигли циљ савладавши легендарну жељезничкутрасу.

Сви они који више уживају у самом кретању, него у боравку на одредишту, којима је живот путовање, а не дестинација, морали би искусити дио транссибирске легенде.

Путовање кроз бескрајне раздаљине, неоткривена чудеса природе, ријеке, језера и градови, који промичу као на биоскопском платну, је непоновљиво искуство. Транссиб доноси и више од тога -непоновљиве сусрете са људима, кулурама и њиховом историјом. Путовање на којем се склапају нова пријатељства, продубљују стара и доживљавају незаборавни тренуци о којима ће се још дуго размишљати.

7.Мост Через на Амуру

 

 

ЖЕЉЕЗНИЧКИ РЕКОРДИ

 

Неки возови и вагони који путују од прве до последње станице „Транссиба“ претендују на звање рекордера. Вагон у коме се без преседања преваљује најдужа релација на свету данас саобраћа од Кијева до Владивостока и прелази 10.259 km за 187 часова и 50 минута.

 

Растојање од Москве до Владивостока најбрже прелази путнички воз бр. 1/2 „Русија“. Он пређе „Транссиб“ за 146 часова, или готово 7 дана и ноћи. Овај воз у просеку годишње превози 200 хиљада путника и с правом га зову „главни воз у земљи“. Прва композиција на овој линији почела је да саобраћа још у време изградње Транссибирске магистрале и освајања Сибира и Далеког Истока.

 

Аутор: Тамара Пиљагић

Чланак је објављен у Газети коју можете преузети ОВДЈЕ

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *