На сцени Народног позоришта Републике Српске ускоро ће се наћи представа Злочин и казна рађена по чувеном роману Фјодора Михаиловича Достојевског.
Тим поводом разговарали смо са редитељем, Душаном Петровићем.
Фото: В. Стојаковић
У питању је адаптација једног од најпознатијих свјетских класика. Реците нам, како сте дошли на идеју да Злочин и казну реализујете на позоришним даскама?
Злочин и казна и уопште дела Достојевског су јако често извођена у позоришту. Припремајући се за ову представу, пронашао сам десетак драматизација тог дела. Ево, у Југословенском драмском позоришту се још увек игра једна адаптација. Ми смо радили по сасвим дугој адаптцији. Било је јако пуно извођења како овог романа, тако и других његових дела на сценама. Достојевски пише драматично, у дијалошкој форми. Та форма, са малим интервенцијама, може успешно да се примени на сцени. Идеја да се ради овај комад је потекла од уметничог директора овог позоришта, Владимира Ђорђевића. Ја сам је, наравно, оберучке прихватио, јер је то један од оних комада које сваки редитељ жели да ради, велики изазов и велико задовољство.
Представа ће се играти у Бањој Луци. Колико је тешко било окупити глумачку екипу са ових простора?
Цела подела у овој представи је састављена од ансанмбла бањалучког позоришта. Ја волим и ценим овај ансамбл, а ово је већ шеста представа коју радим у овом позоришту. Кад кажем овај, ту је и Гордана Милиновић, пензионерка, такође, део ансамбла. Ту су људи са којима сам већ сарађивао и које добро познајем, тако да није било проблема. Ово позориште има добар и уигран ансамбл.
Када говоримо о стању у позоришту, шта се све промијенило од ваше прве сарадње са НПРС до данас?
Јако пуно тога се променило од тада. Моја прва сарадња са овим позориштем је била давно, пре 20 година, тачније 1999. Прва и основна ствар која се променила од тада је то да је тада основана Академија уметности, тј. Факултет драмских уметности у Бањој Луци. Те 1999. сам радио са првом генерацијом студената, који су тада завршили прву годину студија. Многи од њих су сада у позоришту, играју озбиљан репертоар. Много људи са академије је ангажовано у позоришту, неки су дошли и са стране и оформила се одлична екипа. За ових двадесет година позориште се интезивно развијало, подмлађивало и дошло је на овај ниво на коме је сада, а који је врло, врло добар.
У дјелу има много дијалога. Да ли је било тешко расподијелити улоге и како су их глумци прихватили?
У комаду има преко двадесет улога, али то није био никакав проблем. Чак и најмање улоге су атрактивне за глумца. И оне нуде глумцу прилику да се покаже, тако да сам ту имао стварно један, да кажем, сладак проблем како да расподелим улоге. Глумци су их здушно прихватили, професонално су приступили овоме и сарадња нам је била изврсна, морам да их похвалим.
Премијера је заказана за 27. март. Карте су већ увелико распродате. Какве реакције публике очекујете?
Бавећи се оваквим писцем, оваквом темом и делом, сматрам да позориште треба да има и едукативни карактер, да нас одвоји од ријалити стварности у којој живимо, од свеопштег заглупљивања које, нажалост, долази преко разноразни медија. Ова представа је, као што већина представа треба да буде, повод за неко ново прочитавање класичних дела. Некидан је неко гледао пробу и рекао ми како је зажелео да поново прочита роман. То је велики успех ове представе. Ако она потакне људе да поново прочитају Достојевског, урадили смо велику ствар.
Како посматрате позоришну сцену у Бањој Луци и уопште у региону? Каква је улога позоришта данас и колико оно, заправо, може да утиче на појединца?
Мисија позоришта јесте да утиче на појединца, а не на шире масе. То је нешто што је давно препуштено, пре свега, електронским медијима и интернету. Контакт који постоји између глумца, живо изговорена реч и доживљена емоција на сцени је нешто што не може да се деси у контакту са електронским медијима. То је оно што још увек има снажно дејство на публику. У том директном контакту, појединац може да доживи емоције које га се, негде, тичу и које има у себи. Још Аристотел је рекао да је катарза, односно, прочишћење емоција главни задатак позоришта. Ту улогу позориште има преко две хиљаде година и даље се тиме бави.
Што се тиче ситуације у позоришту, она, у неком финансијском смислу, није сјајна, увек би могла бити боља. Позориште је једна жива институција, место у ком се пуно и ведно ради, у ком се нешто стално ствара и то је чињеница. Бањалучко позориште, односно, Народно позориште Републике Српске је један добар пример кошнице у којој стално неко нешто ради и нешто производи, што је драгоцен пример.
Са редитељем разговарала: Ведрана Лето