Константина Симонова, инжењера по професији, који се обрео на ратним фронтовима, данас памтимо по пјесми. Како многи кажу, једној од најљепших љубавних пјесама икад написаних, посвећеној његовој великој љубави – глумици Валентини Серовој.
Валентина Серова
Валентина је таленат за глуму наслиједила од мајке, па је још у раној младости имала запажене наступе. Њена глумачка каријера ишла је узлазном путањом, пропраћена мноштвом награда, али она није била у потпуности срећна. Радост у њен живот унио је прослављени пилот, херој шпанског грађанског рата, Анатолиј Серов.
Брак није потрајао, а да народна вјеровања понекад могу и да се обистине, показало се на њиховом примјеру. Мјесец мај се узимао као мјесец непогодан за брак, праћен бројним, необичним причама и лошим искуствима.
Валентина и Анатолиј Серови
Анатолиј Серов погинуо је 11. маја 1939. године. Сазнавши за мужеву смрт, Валентина је одлучила да њиховом сину да очево име. Као једина, жива успомена на велику љубав, ублажио јој је године бола и патње.
Исте те године, играјући Чеховљеву драму, Валентина је примијетила како је неко из првих редова упорно посматра. Био је то Константин Симонов. Гутао ју је погледом, а Валентина, ни у годинама које су услиједиле, није могла да му узврати љубав. Чак и када би одлазио на фронт, била му је у мислима. Писао јој је пјесме и комаде у којима је играла. У његовој најпознатијој драми „Историја једне љубави“, Валентина Серова игра главни лик. Међутим, на сву пажњу остаје имуна, тражећи у пјеснику некога ко ће јој помоћи да ублажи бол за супругом.
Валентина Серова и Константин Симонов
У тренутку када је Симонов упознао Серову, пјесник је већ био ожењен . Брак је изгледао успјешно, али је пјесникова нова љубав уништила однос супружника. Напустио је породицу, иако је Валентина била против тога. Симонов је био интелигентан човјек са одличном интуицијом. Он је схватио да је успио да уђе у живот вољене жене, али да није у стању да у потпуности освоји њено срце. Волио ју је искрено, без обзира на трачеве и гласине и живио je у нади да ће његова љубав бити узвраћена.
Када је рат почео, Симонов је постао војни дописник. На фронт га је испратила његова Васка. У јесен 1941. године, у тренуцима очаја, помисливши да се неће вратити са фронта, Симонов је написао своју чувену песму „Чекај ме“, посвећену В.С. (Валентина Серова).
Жди меня, и я вернусь.
Только очень жди,
Жди, когда наводят грусть
Желтые дожди,
Жди, когда снега метут,
Жди, когда жара,
Жди, когда других не ждут,
Позабыв вчера.
Жди, когда из дальних мест
Писем не придет,
Жди, когда уж надоест
Всем, кто вместе ждет….
Валентина Серова и Константин Рокосовски
Године 1942. глумица је упознала нову љубав. У рано пролеће 1942. године Валентина Серова у саставу бригаде уметника учествовала је на концерту организованом за пацијенте једне од московских болница. Тамо, у одвојеној комори, налазио се рањени генерал Константин Рокоссовски. Талентовану глумицу су замолили да наступи пред будућим маршалом, на шта је она пристала, без оклијевања. Серова је буквално изгубила главу, а будући маршал је био луд за њом. Због своје нове љубави, Валентина је била спремна да се одрекне свега: грађанског мужа, позоришта. Али, за разлику од ње, Рокоссовски је савршено разумио све крхкости њиховог односа. Иако је врх Кремља на хобије својих генерала гледао кроз прсте, овај случај је био посебан, позната глумица повезана са познатим пјесником дјеловала је као љубавница. Поред тога, иако Серова није званично удата, Рокоссовски је имао жену и ћерку која је остала у Кијеву, и од којих дуго није било вијести. Током једног од кратких повратака у Москву, Валентина Серова искрено је признала Симону да је заљубљена у другог. Отпуштен из болнице, Константин Рокоссовски се преселио са стварима у стан Серове, али њихов заједнички живот се показао веома кратким – заједно су живели само неколико мјесеци.
Током сусрета са Рокосовским, сам Стаљин поставио му је питање: „Чија је супруга глумица Серова?“ Генерал је одговорио: „Константина Симонова“. „Тако мислим и ја“, одговорио је Стаљин.
Љубавни троугао, који су кроз шалу називали ССР (Серова, Симонов, Рокосовски), распао се.
Валентина Серова и Константин Симонов
До краја рата, Константин Симонов, који је често одлазио на фронт, скоро свакодневно је писао својој вољеној жени: „Нема живота без тебе. Не живим, већ преживљавам и рачунам дане… Верујем, више него икада, у срећу са вама заједно…“ Године 1943. изашао је филм „Чекај ме“, сценарио за који је написао К.Симонов. Захваљујући овом филму, глумица је постала жива легенда током свог живота.
Валентина Серова – филм “Чекај ме“
Након разлаза са Рокоссовским, Валентина и Константин Симонов склопили су грађански брак. Године 1957. постали су родитељи дјевојчице коју су назвали Марија. Међутим, у годинама које су услиједиле, полако се назирао крај и овом браку. Валентинин син из првог брака, Анатолиј, је након боравка у колонијама, одлучио да се врати у Русију. Одао се алкохолу, те је један од разлога за разлаз са Васком, био и тај што је пјесник хтио да га пошаље у интернат.
Лијепа глумица је све рјеђе добијала позоришне улоге. Децембра 1975. године у часопису “Вечерња Москва“, објављена је вијест да је Валентина Серова пронађена мртва у свом стану. Њеној сахрани на Головинском гробљу у Москви, пјесник није присуствовао. Послао је 58 ружа, спалио сва њихова писма која је Валентина чувала до смрти и одбијао да чита пјесму коју јој је посветио. Упркос томе, пјесма је преведена на 35 свјетских језика. У наставку вам доносимо њен текст:
Чекај ме
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је вријеме да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек повјерују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сјести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживјех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свијету.
Аутор: Ведрана Лето