„Некако сам почео да схватам- морао бих да се оканем смијања. Осим тога, у литератури је сав мој живот. Никаквој медицини се никада више нећу вратити. Ништа друго не могу да будем, могу да будем једин – писац“. ( записано 6. новембра 1923. године )
Прије 120 година 15. маја 1891. године у Кијеву је рођен Михаил Афанасијевич Булгаков (Михаил Афанасьевич Булгаков), један од највећих руских писаца. Одрастао је у породици интелектуалаца, која је била изразито религиозна (отац му је био професор на теолошком факултету, а деде и по оцу и по мајци су му били свештеници) али након завршетка Прве кијевске гимназије, ипак је уписао и завршио медицински факултет. По завршетку студија 1916. године волонтира у Црвеном крсту, потом бива мобилисан и послат у болницу у Смоленском.
Године 1917. враћа се у Кијев, у коме је буктао грађански рат између Црвене армије (бољшевика) и армије Бијелих (бјелогардејаца). Kијевски „бијели“ га мобилишу 1919. године и шаљу да ради као љекар на сјеверу Кавказа, гдје остаје до 1921.
Након коначне побједе Црвене армије почела су прогањања политичких противника али Булгаков, због прележаног тифуса и рана задобијених на фронту, не успијева да побјегне из земље са остатком породице.
Његов млађи брат Иван одлази у Србију гдје свира балалајку у београдском ресторану „Казбек“ и шаље му вијести о успјешној премијери његовог дјела „Зојкин стан“ у Народном позоришту 1934. године.
У Москву се сели 1921. са чврстом намјером да успије као писац. Комбиновао је писање чланака и приповјетки за различите часописе с чиновничким послом и на тај начин покушавао да прехрани себе и жену. Извјесно вријеме се бавио и глумом, а у овом раздобљу је, због рана задобијених у рату, постао зависник од морфијума. Ово је био изузетно тежак период у његовом животу, о чему свједочи биљешка коју је записао 24. маја 1923. године:
„…за сада сам без посла. Ја и жена се лоше хранимо. Због тога ми се и не пише. Црни хљеб скочио на 20 т. Морали смо од ујке узети мало брашна, бијелог уља и кромпира. Од Бориса- милион. Обишао сам сву Москв – нема посла“.
Писао је драме, приповјетке и романе, а био је велики љубитељ и познавалац класичне музике, сам је одлично свирао клавир и пјевао.
Један од највећих успјеха доживио је својом драмом „Дани Турбиних“, која је имала премијеру 1926. године, а писана је на основу његовог првог романа „Бијела гарда“. Написао је и комедију „Зојкин стан“ (1926.), драме „Бег“ (1927.), „Пурпурно острво“ (1927.), „Посљедњи дани или Пушкин“, „Робовање лицемјера или Молијер“ (1929.), „Приглупи Журден“, „Иван Васиљевич“ (гротескна комедија из 1935.), приповјетку „Смртоносна јаја“, новелу „Псеће срце“, ремек дјело- роман „Мајстор и Маргарита“.
Кроз своја дјела, Булгаков је критиковао совјетско друштво, што је било не само незаконито, већ и по живот опасно. Доживио је судбину типичну за односе истинског умјетника и репресивног политичког режима.
Након првих успјеха својих есеја и драма, све више се суочава са цензуром Стаљиновог комунистичког режима. Свјестан да од писања неће моћи да живи, одлучује се на очајнички потез, пише писмо Стаљину са молбом да га пусти да емигрира из Русије. Стаљин га је лично позвао телефоном и додијелио му мјесто драматурга у Московском театру, у којем је открио своју највећу позоришну срећу, а истовремено доживио и најтеже моменте судбине драмског писца.
Умро је 1940. не дожививши објављивање многих својих дјела.
„Мајстор и Маргарита“
Рукописи не горе!
Михаил Булгаков је роман „Мајстор и Маргарита“ писао током бруталне стаљинистичке чистке двадесетих-тридесетих година прошлог вијека. Данас представља једно од капиталних дјела свјетске књижевне баштине. Писање је започео 1928. године али је незадовољан написаним по узору на свог омиљеног писца Гогоља, рукопис спалио. Роман је настајао пуних десет година, готово у тајности. Написао је чак осам верзија овог романа. Своје ремек дјело, Булгаков је силом прилика довршио на дан смрти, 10. марта 1940. године. Упркос великим боловима и у готово потпуном сљепилу, писац је до задњег дана радио на свом посљедњем дјелу.
Велику улогу у настајању романа, имала је Јелена Сергејевна, жена која је Булгакову послужила као надахнуће за вјечну Маргариту и без које не би осјетио право значење ријечи љубав. Његовом роману дала је суштински састојак на коме се све заснива и који све прожима, усмјеривши његов пут ка љубави, а она не само да се деценијама трудила да се роман штампа у њиховој домовини, већ је успјела и да сложи огромну грађу текста са великим бројем исправки и допуна, које јој је Булгаков двије недеље пред смрт непрестано диктирао.
Судбина романа „Мајстор и Маргарита“ се поклапа са приликама у којима су публикована многа дјела написана у Совјетском Савезу. Булгаков даје сатирични приказ комунистичког друштва, говори да безбожничко друштво под стаљинистичком влашћу, нема разумијевања за божанско и због тога је осуђено да се претвори у пропаст и очај. Излаже лицемјерје свих, јер сви су криви, нарочито интелектуалне елите. Кроз приповједање о сатаниној посјети Москви, писац је приказао у каквој се опасности налази појединац који држи до своје слободе у једној тоталитарној држави. Булгаков је био књижевник који је желио промјене у свом времену. Нетипична за вријеме у којем је написана, ова књига није могла бити штампана 1940., већ тек крајем 1966. и почетком 1967. године. Прва нецензурисана верзија овог роман у СССР-у објављена је тек 1973., а роман је поново штампан у допуњеном издању 1989., тако да и данас постоје недоумице како изгледа оригинал.
Дјело „Мајстор и Маргарита“, доживјело је и мноштво драматизација. Постављено је у московском Театру на Таганки (Јуриј Љубимов, 1977.), на малој сцени Художественог театра под називом „Бал уз свијеће“ (1984.), па и код нас, на сцени Народног позоришта (Александар Петровић, 1962.). Постоји и више екранизација које су више или мање успјешне, међу њима и већ споменутог Александра Петровића из 1972. године, а априла ове године је одржана премијера филма „Мајстор и Маргарита“ Јурија Каре, снимљеног још 1994. године, који је због конфликта између редитеља и продуцента скоро 17 година провео у ролнама на полицама. Најављена је и израда анимиране верзије које је повјерена Ринату Тимеркајеву, редитељу из Јекатеринбурга.
Све до 1950. године комунистичка власт није допуштала да на гробу Булгакова буде било каквог обиљежја. Јелена Сергејевна је на гроб вољеног мужа поставила постоље од крста под називом „Голгота“, које је уклоњено с Гогољевог гроба, памтећи ријечи „Покриј ме својим гвозденим шињелом“, које је Булгаков једном приликом записао сјећајући се Гогоља.
Аутор: Драгана Вржина