Нобелова награда за књижевност се сматра највећим летерарним достигнућем писца, иако свакако није једино мерило квалитета дела. На избор утиче много фактора, тако да нису увек најбоља дела награђивана, а такође, не може се просудити о томе ко је добар писац на основу Нобелове награде, јер су многи писци живели у периоду, када ово признање није ни постојало. Већина људи би на питање ко су руски добитници Нобелове награде одговорила са Пушкин, Достојевски, Толстој, Чехов, Гогољ. Нико од њих није стварао у 20. веку, па самим тим, нису ни могли да добију награду. Ко су онда руски нобеловци за књижевност? Петорица великих писаца 20. века дала је велики печат читавој руској књижевности, не само због Нобелове награде, већ због изванредних дела која су остала иза њих. Петорку чине:
Иван Буњин (1870-1953) – стварао је углавном у емиграцији јер је након Октобарске револуције био принуђен да напусти родну земљу. 1933. је добио Нобелову награду. Нека од напознатијих дела су: Господин из Сан Франциска, Тамни дрворед, Живот Арсењева
Борис Пастернак (1890-1960) – песник и романописац пре свега, а такође бавио се и превођењем. Најпознатије дело је „Доктор Живаго“ у ком обуквата период читаве руске револуције, због чега је роман у СССР-у наишао на велике осуде. 1958. године му се додељује Нобелова награда, међутим због притиска власти Патернак је морао да је се одрекне, те му никад није ни уручена званично.
Михаил Шолохов (1905-1984) – руски писац који је рођен на Дону, те је своја највећа дела управо посветио њему и донским козацима. Поред највећег дела Тихи Дон, веома позната дела су и Човекова судбина, Узорана ледина. 1965. добија Нобелову награду.
Александар Солжењицин (1918-2008) – руски писац, драматург, историчар. Познатим га је учинила приповетка „Један дан Ивана Денисовича“, 1962, која се темељи на опису „обичног“ дана „обичног“ Руса у логорском заточеништву. Солжењицин је био инострани члан Српске академије наука и уметности (од 1994. године).
Јосиф Бродски (1940-1996) – руски песник и есејиста јеврејског порекла. Совјетске власти су гра прогласиле друштвеним паразитом, а затим и протерале. У Совјетској Русији његова дела нису објављена, док је у САД објавио Песме и поеме (1965), Сећања на Т. С. Елиота (1967) и збирку поезије Станица у пустињи (1970).
Аутор текста: проф. руског језика Милица Перић