Енергетика је питање које је снажно отворено у неколико посљедњих година са тенденцијом да одреди политичке и економске односе у цијелом свијету. Сама енергетска стабилност, генерално, зависи од постојања инфраструктурних енергетских објеката, јер они обезбеђују стабилност снабдевања, те је изградња нових гасовода не само потреба већ нужност.
Европа препознаје вриједност природног гаса, прије свега његову адекватност у смислу еколошких проблема: он помаже у борби против климатских промјена и обезбјеђује поузданост дугорочног добављања кроз доступност ресурса.Природни гас се сматра горивом будућности.
Отуда и не чуди чињеница о развијању једног од тренутно најактуелнијих питања Руске економије о градњи „Јужног тока“.
Јужни ток рус. Южный Поток) има кратку, али спектакуларну, историју .
Планови су званично објављени 23. јула 2007., када су директори италијанског Ени-а Паоло Сцарони и подпредседник Газпром-а Александер Медведев потписали меморандум у Риму о изградњи Јужног тока. 22. новембра. Планирано је да овај транзитно-магистрални гасоводни систем полази од обале Црног мора у Русији(Новоросијск) и преко Бугарске стигне до Србије, одакле се планира даља изградња према Западној Европи.Након неколико промјена оригиналног плана, замишљено је да Јужни ток има капацитет од шездесеттри милијарде метара кубних, а према полу-званичним процјенама Газпрома, његова изградња би требало да кошта двадесетпет милијарди евра. Руски политички лидери, Путин и званичници Газпрома неколико пута су изјавили да ће мрежа бити у погону до краја 2015. године. . Путин је дао само један мали савјет: «Прије него што се уложе милијарде долара у цијев која ће бити закопана у земљу, требало би видети гдје ће ићи гас који ће пролазити кроз ту цијев.»
Међувладини споразуми су већ потписани с Бугарском, Србијом, Мађарском, Грчком, Словенијом, Хрватском и Аустријом.
Брзина и замах овог пројекта су заиста запањујући. Надимак „муњевита цев“, који се користи у незваничном европском сленгу, апсолутно је одговарајући, посебно у поређењу са спорим прогресом других сличних пројеката у региону. Између осталог Русија је заинтересована за јачање свог присуства у енергетском сектору земаља Југоисточне Европе, које представљају транзитере природног гаса.За нас је врло значајна чињеница проласка гасовода кроз Србију која поред економске исплативости и значаја има корјене и у заједничком вјерском и културном наслеђу, које би требало, по тој логици, просто превести на политички ниво. Дужина деонице Јужног тока кроз Србију биће око 450 километара, а капацитет ће бити већи од 20 милијарди кубних метара гаса годишње.
Судећи по ставовима домаћих званичника Јужни ток ће тећи и кроз Републику Српску, са протоком не мањим од 1,5 милијарди кубика. Нафтовод би према наводима кроз Републику Српску требао ићи од Зворника, преко Бијељине, Брчког, Шамца, Добоја до Бањалуке, а завршаваће се у Новом Граду. На њега ће се прикључити и Федерација БиХ. И ту се не завршава Руска економска политика у Републици Српској! Наиме, Руси планирају наставити са улагањем у Нафтну индустрију РС чији је већински власник Руска компанија „Зарубежњефт”. У плану руских компанија је и уређење корита Саве, како би се производи бродске и модричке рафинерије могли транспортовати овим ријекама. Постоје планови да се у нардниом периоду уложи око 650 милиона евра у Републику Српску.
Русија је, као много пута до сада у српској историји, виђена као заштитница, са довољним политичким и економским капацитетом да помогне при рјешавању српских проблема.
Даље, руска политика се по до сад виђеном не планира зауставити на овом пројекту у вези односа са „братском земљом“ па тако позива српске грађевинске фирме да учествују у припреми Зимских олимпијских игара у Сочију 2014., као и фудбалског првенства 2018. године.
Након свега,општи закључак је да је „руски стуб“ српске спољне политике све јачи!
Б. Врућинић