Фолклорне игре у Русији, развијајући се вијековима, имају богату историју, а за вријеме владавине Петра Великог и балет је ту нашао своје упориште. Први инструктори били су Французи и Италијани али су Руси, савладавајући игру, у њу уносили специфичности свога фолклора.
Развој игре
Сами почеци развоја балета десили су се у Италији у 15. вијеку. Биле су то вечери умјетности одржаване у великим банкет салама умјесто у позориштима. Плесачи, музичари, пјесници и представници других умјетничких форми су изводили своја дјела пред публиком која је обухватала само најбогатије слојеве друштва. Коријени класичног балета везују се за 17. вијек када су кореографи из Италије, Француске и Енглеске покушавали да пронађу нове могућности технике плеса и обрасце за нове игре. Појавили су се одважни плесачи и кореографи који су покушавали да балет ослободе монотоније која га је до тада прожимала. У том периоду су пласачи почели да плешу на прстима, у за то, посебно дизајнираним ципелама. Један од истакнутијих реформатора балета јесте и Жан-Жорж Новере. Он је радио на томе да балет постане умјетност у највишем смислу и да игра буде активна, смислена и емотивно изражајна. Како се игра мијењала тако је и интересовање за њу расло и балет се ширио Европом.
Балет у Русији
Фолклорне игре у Русији, развијајући се вијековима, имају богату историју, а за вријеме владавине Петра Великог и балет је ту нашао своје упориште. Први инструктори били су Французи и Италијани али су Руси, савладавајући игру, у њу уносили специфичности свога фолклора. Међу првим инструкторима балета који су дошли у Русију, био је Жан Баптист Ланде. Он је са својом трупом наступио пред царицом Аном која је била одушевљена. Она је дошла на идеју да отвори балетску школу у Русији и тако је прва школа почела са радом 1738. године под називом Царска балетска школа. Водио ју је Ланде, а она је касније преименована у Академију Ваганове и водила ју је Агрипина Ваганова. 1773. године царица Катарина покренула је још једну школу балета у Московском сиротишту и тако ударила темеље Московском колеџу за кореографију. Крајем 18. вијека имућни љубитељи ове умјетности покренули су иницијативу за отварањем приватних позоришта. Позоришта грофова Шереметјева била су далеко најцјењенија међу елитом тадашње Русије, посебно она на њиховим посједима у Курскову и Останкину. Временом су приватна позоришта отворена и у Москви и Санкт-Петербургу.
Преокрет у руском балету
У 18. вијеку балет се у Русији развијао под окриљем европског класицизма, а већ на прелазу у 19. вијек десио се преокрет. Руски композитори почели су да пишу музику за балет, а мелодрамски балет је постао водећи жанр. У првој трећини 19. вијека руско стваралаштво је сазрело и развило се у правцу националне школе. Балету је ипак поклањано највише пажње. Он се брзо развијао. 1825. отворен је Бољшој театар, а балет се и у Москви и у Петербургу изводио у одлично опремљеним позориштима. Руски балет се стапа са романтизмом рођеним у Западној Европи и све блиста првокласном умјетношћу.
Нови балет – реформатори и иноватори
Руском балету је припао задатак да умјетности балета врати стари сјај и уведе нови квалитет у њу. Велика улога ту је припала француском балет мајстору Маријусу Петипу који је био главни кореограф Царске балетске школе. Он је свој рад заснивао на принципима естетике романтизма и тако обогатио плес. Његов балет постављен је на музику Пунија („Цар Кандавл“) и Минкуса („Бајадерка“) и они су били засновани на мајсторски разрађеним ансамблима класичних игара, гдје се теме за хор и соло плес међусобно преплићу. Петипа је оснивач великих, академских балета– монументалних спектакала правилне сценске и музичке драматургије. Сцене и унутрашња акција били су изражени кроз канонске конструкције класичног плеса. До почетка 20. вијека руски балет је преузео водећу улогу на свјетској сцени балета. Мајкл Фокин обнавља садржај и облик балета. Он је створио нови тип спектакла– балет из једног акта гдје је субјекат вођен кроз акцију, а предмет радње се одвија кроз јединство музике, кореографије и сценографије („Ћопениана“, „Петрушка“ и „Шехерезада“). Главни коаутори кореографа постали су не композитори већ сами плесачи. Реформатори балета су били под утиском америчке плесачице Исидоре Данкан, која је пропагирала слободан и природан плес. Међутим, заједно са застарјелим стварима, реформатори су одбацили и оно што је било добро у старом балету. У сваком случају, балет је био у успону у контексту умјетничких токова тог времена.
Руски балет Сергеја Диагилева
Сергеј Диагилев, богати руски покровитељ умјетности, организује 1909. године прву турнеју руског балета у Париз. Одједном је постигао признање и популарност у Европи. Свијет је упознао композитора Игора Стравинског и кореографа Фокина („Жар птица“ 1910., „Петрушка“ 1911.), плесача и мајстора балета Б.Ф. Нижинског („Свето прољеће“ 1913.) и друге музичаре и умјетнике балета. Због револуције 1917. године, много умјетника је напустило Русију и тако су интензивирали развој руског балета ван граница своје земље. Током периода од 1920. до 1940. плесачи (Ана Павлова и њена трупа, …), кореографи (Фокин, Миасин, Нижински, Баланцин, Романов, Лифар, …), балетске трупе (Руски балет Монте Карло, Оригинални руски балет, Руско позориште романтизма, итд.) покренули су многе школе и трупе у земљама Европе и Америке и врше огроман утицај на свијет балета.
Годинама су се ове школе придржавале традиционалних руских репертоара али су временом асимилирали утицај културе земаља у оквиру којих су радиле.
Револуционарни балет
Послије револуције балет је остао у центру земље умјетности. Упркос емиграцији водећих стручњака, школе руског балета су преживјеле и изњедриле нове извођаче. Револуционарне теме и широк простор за креативне експерименте инспирисао је мајсторе балета. Међутим, период овог експериментисања је прекинут средином 20. вијека затварањем појединих студија и кампањама у масовним медијима које позивају на повратак традиције руске културе 19. вијека. 1930. отворене су нове опере и балетска позоришта у Лењинграду (Мала опера), Москви (Московско позориште умјетности касније Станиславски Немировић-Данченко позориште) и многим другим градовима. Упркос ширењу балета, монопол једног правца развоја довео је до култивисане монотоније. Многе врсте балета су запостављене, посебно балет из једног чина, симфонијски балет и балет без заплета. Плесне форме и језик постали су сиромашни, представљани само као класична игра, све преко тога било је формалистички. Сви представници не-академских токова морали су обуставити свој рад. Почетком 1950-их драмски балет је пао у кризу али и тада су на сцени били сјајни извођачи као што су Маја Плисетскаја, Р.С. Стручкова, Б.Т. Бовт и Н.Б. Фадеичев.
Повратак на свјетску сцену
Прекретница се десила у касним 1950-им са појавом нове генерације кореографа. Међу њима су лењинградски мајстори балета И.Н. Григорович и И.Д. Белски који базирају своје кореографије на плесну и музичку драматургију преносећи је кроз сам плес. Заборављени жанрови су обновљени, враћени су балет из једног чина, сатирични балет, симфонијски балет и кореографске минијатуре. 1980. године почињу наступи и у иностранству, а неки умјетници чак и раде у иностранству и воде своје трупе у Европи и Америци (Нурејев, Макарова, Баришкинова, Виноградов, …).
Савремени руски балет
Колапс СССР-а и сљедећа економска криза донијела је велике невоље за балетске компаније које су до тада финансиране из државног буџета. Много играча и балетских мајстора одлучило је да напусти земљу. Руски балет је пропустио неколико генерација еволуције европске кореографије и недостајале су му свјеже идеје. У исто вријеме мајсторски ниво перформанса руске школе остао је на завидном нивоу. Послије 1991. године руски балет прибјегава асимилацији искустава западног балета из области савременог, џез и слободног плеса. У Бољшој театру постављан је велики број балета западних кореографа, међу њима и Баланчинове „Симфонија до мајор“, „Агон“ и „Моцартинија“ (1998.-1999.), Ноимеиров „Сан љетне ноћи“ (2004.) и други. Марински театар такође поставља Баланчинова дјела и 2003. им је додијељена Златна маска за извођење дјела Сергеја Прокофјева „Блудни син“. Реконструкције старих класичних балета добијају на популарности- „Успавана љепотица“ Чајковског, „Бајадерка“ Минкуса у Бољшој театру 1991., „Лабуђе језеро“ у Марински театру и многа друга класична дјела. Много играча и кореографа направило је међународне каријере.
Владимир Малахов, дипломирао на Московској академији за кореографију, признат је као један од најбољих свјетских плесача балета. Радио је у неколико страних балетских трупа и од 2002. као директор „Staatsteater Unter den Linden“ из Берлина изражавајући свој таленат као кореограф. Један, од данас водећих кореографа Русије, је и Алексеј Ратмански. Њега је, док је плесао за Дански краљевски балет, открила прима-балерина Бољшој театра Нина Ананиашвили. Његов балет створен специјално за њу („Чари Манеризма“, 1997.) и „Снови о Јапану“ су награђени Златном маском. Тренутно ради и као умјетнички директор Бољшој театра. У Русији такође постоји много независних плесних театара и приватних балетских позоришта. Јевгениј Панфилов основао је прво позориште експерименталног балета 1987. године у Перму. 2000. године ово позориште је стекло статус државног. Панфилов је створио оригинални стил мјешајући заједно класику, модерну, џез и фолклор. Његово позориште је ауторски пројекат и он не ствара само кореографију, већ и сценографију, костиме и освјетљење.У овом позоришту изведено је 49 балета и 70 минијатура. За дјело „1945. година“ награђен је Златном маском за најбољу иновацију. Послије Панфилове смрти 2002., позориште води С.А. Раиник, један од водећих плесача трупе. Између осталих позоришта модерног плеса можемо споменути Савремени театар под вођством Владимира и Олге Пона, Кукиново позориште плеса, Аркхипова Нота Бене група и многи други.
Аутор: Јелена Чолић