Најава формирања евроазијске Уније од стране руског премијера Владимира Путина је за многе била сензација још 2003. године, али тек половином 2011. о овој Унији се озбиљно разговарало.
Пише: Стефан Драгичевић
Актуелизација питања нове економско-политичке уније било је и на свечаној цермонији Јединствене Русије на којој је Дмитриј Медведев унапријед јавности обазанио име будућег руског предсједника – Владимира Путина.
Сагледавањем геополитичког простора којег би обухватала будућа евроазијска унија, излишно је рећи да то нас на Балкану не интересује. Пројекат још није разрађен и није добио своје концепцијске дјелове, али је очигледан процес стварања новог, слободнијег и разноврснијег тржишта на којем би многе неразвијене државе са слабим економијама нашли свој интерес.
Ако на том једном простору имамо државе бившег СССР-а попут Азербејџана, Казахстана, Јерменије… држава које су изразито неразвијене, онда се пружа шанса за конкурентску борбу наших предузећа, концерна и холдинга. Са модерног становишта посматрања једне ЕУ свима је јасно да балканска предузећа имају врло мали проценат инвестирања и извоза и да је тамо већ предодређено која предузећа имају реалну основу за пословни успјех. Да не кажем монополску позицију с којом диригују и по цијенама и по вриједностима.
Не сумњам да има свакаквих тумачења и око тога, али ако се деси једном у 10 година да неко српско предузећа као нпр. „Нектар“ купи словеначки „Фруктал“ онда је понижење гледати заосталу привреду која каска и нема реалне шансе да се избори са странцима. То све говори да ми трчимо за нечим што је ирелевантно и што нашу привреду и наша јавна добра искориштава на начин „доброг магарца“.
Неће ЕУ имати добар стандард за српског сељака, нити за било кога ко има истинску жељу да се испрофилише у свијету бизниса, јер основа сваког модерног и јаког акционарског друштва јесте да добије јефтину радну снагу. Слободно тржиште у једном дјелу то и подразумјева, али ми нисмо тај ниво да би имали предодређен курс дјеловања против некога ко има ухлебљен однос на тржишту и који га није промјенио дуги низ година.
Зато морамо да тражимо алтернативе, а она је засигурно у будућој евроазијској унији у којој имамо реалне шансе за продор на тамошње тржиште. Да наша предузећа живе од свог капитала, свог рада, својих производа, а не да су увијек на апаратима у виду зајмова и кредита, посебно оне које су извозно орјентисане. Наша предузећа немају реалне основе да изврше процес акумулације јер немају од чега… притиснути обавезама и оним што истискује вриједност капитала сатјерани су уза зид.
Свакако, ако се у овај пројекат угради амбициозност и шанса која ће се створити у виду понуде, а не као предизборни миг, засигурно дугорочни план малих и неразвијених могао би да постане стварност. Не треба заборавити да је процес реструктурирања источне привреде и даље слаб, па и да се деси нека балканска приватизација онда то да не изгледа као баук.Снага оваквог тржишта створила би неке политичке несугласице у виду Источног и Западног тржишта, али се као оправдање може наћи нагласак и на „Азију“.
Свјестан сам чињенице да већина политичких елита заговара причу о уласку у ЕУ као једини „безалтернативни рај на земљи“ но ти исти имају такав интерес јер они то не посматрају са становиштва народа и обичног свијета који има можда боље и јаче идеје од њих који се у већини случајева понашају поданички. Најбољи примјер су ИПА средства. Дигли су халабуку и на сва уста су једни друге оптуживали, а данас не знамо ни шта је са тим средствима која ће се „некада“ морати вратити и због чега ће испаштати наредне генерације.
Народу и грађанима се мора једном јасно рећи, да сви фондови и сва средства од стране ЕУ коју ми као држава добијамо нису бесплатни, и да нам они та средства не дају што нас воле већ што смо ми сиромашно друштво које када дође у зону неликвиднсти онда ће морати давати све што има, наравно, без продаје (јавна добра, јавна предузећа и сл.). Неки процјењују да ће то бити већ следеће године због нагомиланог јавног дуга од 6 милијарди.
Наши природни потенцијали су високи и јаки, и највеће је чудо што се ниједна бх компанија није изборила да имамо једно угледно предузеће на пољу извоза воде, винарије и пољопривредних производа. Како све више вријеме одмиче и како БиХ стално тапка у мјесту, имам осјећај да у овој држави постоји један снажан увознички лобиј који руши све нормалне оквире за развој домаће привреде. Напросто преглед ситуације на терену говори колико је све подређено неким циљевима којима је главни приоритет да се испрофилишу и да цјели један народ постане модерни роб.
Фрапирао ме је податак, почетком ове године, да смо увези флаширане воде за 120 милиона КМ; Да пољопривреда „није здрава“ и да не може да се избори за своје циљеве; Да имамо слабу климу за општи развој… У неку руку је то све тачно, али да ли се ми о неким стварима питамо? Предузетници, послодавци? Радници, синдикати? Надзорни, управни одбори?
Изгледа да овдје постоји већ оцјењени сегмент у друштву да ови спадају у мишеве, а политика у врхушку која диктира развој свега. У нормалним земљама привреда има строгу децентрализацију, нпр. Шведска, Русија, Аустрија, Француска, Италија… док у ненормалним државама попут БиХ имамо ситуацију да све зависи од политичке климе која тиме креира и институције и цјелокупну привреду.
Остајемо пусто острво чији је основни водич дестабилизација.
Из свих тих разлога нама је потребна алтернатива и то у виду новог и распрострањенијег тржишта у коме ће и индивидуални сељак, чија је роба далеко квалитетнија од привређивачке, моћи наћи свој кутак и своје сталне купце.
Снага, евентуално нове економске и монетарне уније чији би покретач била Руска Федерација засигурно би направио један баланс гдје би се у тржишну утакмицу могли наћи и слаби, и јаки са тачно одређеном сегрегацијом. Тржиште које има више од 250 милиона људи је јако примамљиво и значајно само је питање позиционирања.
У свему томе било би лоше видјети акционарство. Нека се том појавом баве они „који би дјелили имовину“, а они који неће да дјеле „да имају цјелу своју имовину“.
5 приоритета БиХ у евроазијској унији:
1. Равноправна конкуренција предузећа која би се темељила на сегрегацији нижег (неразвијене), средњег и вишег (развијене) тржишта.
2. Омогућавање индивидуалним понуђачима да представе своје производе који би били субвенционисани због јавног добра. Уколико нема купаца, онда исте књижити као јавну својину држава чланица уније и ставити их у средства резерве. Својеврсни откуп.
3. Створити већи маневарски простор ЦБ која би новом законском регулативом давала нове могућности са вриједношћу нове кредибилне валуте.
4. Јачање грађевинарства као области привреде
5. Настанак новог и рационалнијег друштвеног система.
Извор: Фронтал.РС