О филму „Генерал Корнилов“

О филму „Генерал Корнилов“

 

У оквиру филмског фестивала Руско зарубежје који се одржава сваке године у Москви ће 8.новембра бити премијерно приказан филм српског редитеља Горана Миличевића. Поводом премијере документарног филма «Генерал Корнилов», Горан Милићевић је за сајт Русија.рс дао интервју.

Лавр Корнилов. Херој, генерал, одани Руском Цару војник који је храбро погинуо 1918.године. Кад сте први пут чули о њему? И за шта, по Вашем мишљењу, он се борио и страдао?

„Свечано се заклињем….“  овим речима најчешће се започиње полагање заклетве војника, у скоро свакој, мени познатој, уређеној земљи, која се према  себи односи на начин који гарантује или макар се нада да ће успети да се сачува од свих оних који би покушали или покушавају да наруше њен суверенитет.  На жалост, многи који се заклињу отаџбини,  и на самом почетку у тим свечаним редовима, су ту само зато што не могу бити на неком другом месту или су једноставно ту са неким другачијим мотивима. Корнилов је у тим редовима од самог почетка био, међу онима који су свесни тежине изреченог, и његов трагични крај то само потврђује. Дата реч је реч, и шта би то друго могло бити важније, а да се односи на, у првом реду, људско биће које је свесно  себе и свог окружења. Заклетва, коју даје војник је нешто сасвим друго, залог те заклетве је сопствени живот. Историја се не осврће превише на оне који своје речи погазе, или у најмању руку…док о њима пребирате по документацији имате мање или више горак укус. Личности Лавра Георгијевича Корнилова привукла ме је, у првом моменту, његова принципијелност, коју сам препознао читајући  литературу. Уз помоћ и расположење библиотеке Руског дома у Београду и бројних људи са којима сам разговарао о филму, препознао сам да и међу мојим пријатељима има  оних који су директни потомци преживелих из година грађанског рата у Русији и који су своје избеглиштво окончали у Србији.

Испричајте мало о снимању филма. Шта сте највише запамтили? Да ли сте сарађивали са Вашим руским колегама?

На искрено разумевање идеје о екранизацији нечега што је имало само обрисе на почетку, наишао сам код људи који се окупљају у Међународном фонду јединства православних народа у Београду. После тога се магловита идеја почела претварати у прво пробно снимање, затим претраживање одговарајућих локација и тако редом до самог краја.

Како сте дошли до идеје снимања филма о Генералу Корнилову? Да ли о њему знају у Србији?

Веома ми је тешко да вам одговорим на питање како се формирала идеја о филму,… као што је брод са именом “Генерал Корнилов” отпловио међу последњима из приобаља Крима, ја сам га доживео и као посебан “брод лутајућег генерала”, као драгоценост, на коју се може наићи у невремену на мору, као на брод спасења.

На жалост у Србији, осим међу онима који се баве  периодом прве половине двадесетог века у научно истрживачким пројектима није посебно познат лик Лавра Георгијевича Корнилова.

Шта Вас привуче највише у личности генерала Корнилова?

Потпуна преданост принципима војничке заклетве.

Шта значи у Вашем филму образ Вука?

У сваком од нас има понешто од особина које се приписују вуку. Пуно је варијација и само је на сваком од нас да се определи или за црно или за бело. Храброст или кукавичлук.

Да буде у чопору или да буде самотњак. Ту је и басна о вуку у јагњећој кожи…

Знамо, да сте снимили и друге филмове о руској емиграцији. Реците, који циљ желите да постигнете тим филмовима. Да ли се они приказују у Србији?

Моји пријатељи су свесни окружења у којем живимо, избеглички таласи запљускују Србију таман толико дуго да смо сви ми Срби: избеглице, или повратници из избеглиштва. А кога интересују избеглице? Срба је у Србији све мање и мање. Који је ово по реду избеглички талас који се ваља, и на коју страну. Бежимо или се враћамо?

Где ми Срби идемо?

Шта за Вас значи ућешће у овом фестивалу?

Осећања су у сусрет таквим дешавањима су увек помешана. Радујем се и истовремено страхујем од 8. Новембра.

 

Лавр Корнилов (рус. Лавр Гео́ргиевич Корни́лов; 18. август 1870 — 13. април 1918.), је био руски генерал.

У Првом светском рату командује 48. дивизијом до заробљавања у мају 1915. Из заробљеништва бјежи 1916. У руској офанзиви јула 1917. командује руском 8. армијом, а потом добија команду Југозападног фронта. Послије Фебруарске револуције у Русији, постављен је за врховног команданта војске 1. августа 1917. У септембру те године предузима неуспјешан напад на Петроград, који је у рукама револуционара. На Кавказу се почетком 1918. ставља на чело снага Бијеле (царске) Добровољачке армије. Погинуо је у борби са снагама Црвених (комуниста).