РУСКА РЕПУБЛИКА ЧЕЧЕНИЈА (од 1991. до 2011.године)

РУСКА РЕПУБЛИКА ЧЕЧЕНИЈА (од 1991. до 2011.године)

 

Овако изговорен назив са префиксом руска је и у највећим државним круговима Русије изазивао у најмању руку сумњичавост и подозрење с обзиром на тренутно стање на терену почетком 90-их година.

Слиједећи као на траци проглашења независности бивших совјетских република у току историјског распада СССР-а, Чеченија на вјековно немирном Кавказу користи дати моменат и прилике и проглашава независност 6-ог септембра 1991.године на челу са бившим совјетским генералом Џахкаром Дудајевом.

Џахкар Дудајев се 1990.год. повукао из совјетске армије гдје је служио у јединици тешких бомбардера у Сибиру и у Афганистану. Када је као командант совјетских ваздушних стратешких снага у Гарту у Естонији услијед јачања естонског национализма занемарио наређење да затвори естонску телевизију и парламент,вратио се у Грозни гдје активно почиње да се бави локалном политиком. Исте године Дудајев улази у сам врх Општенародног Конгреса чеченског народа. Искористивши распад СССР-а Дудајев са својим присталицама насилно упада у Врховни Совјет Чеченско-Ингушке републике 6-ог септембра 1991. године. Дудајев пут до врха предсједника Чеченије је био посут крвљу. Приликом његовог упада неколико највиших службеника Врховног Совјета бива убијено и рањено.

На сумњичавим предсједничким изборима у октобру 1991.год. Дудајев осваја већину гласова и постаје предсједник. Након потврђивања мандата Дудајев једнострано проглашава суверенитет Чеченије. Народ Ингушетије не мисли тако, Ингушетија се у јуну 1992. год.одваја од Чеченије  и остаје у саставу Русије. Чеченија проглашава пуну независност 1993.године.

Не схватајући озбиљност ситуације у Чеченији, тадашњи руски предсједник Борис Јељцин шаље без икакве озбиљније припремљености само два руска батаљона у Грозни која су одмах при доласку на аеродром била оплољена и присиљена да се повуку из Чеченије. Након овог шамара за руску државу и војску, Чеченија је формално имала независност. У каквом се стању налазила Русија као и сам предсједник Јељцин показује нам чињеница да Кремљ није фактички ништа преузео и урадио по питању Чеченије, осим пар јалових покушаја збацивања Дудајева са властиу периоду 1991-1994 године. Чеченска независност се у пуној мјери мјери манифестовала так што се у школама почео изучавати искључиво чеченски језик а латиница је постала службено писмо. Држава је штампала властити новац и марке, иако је у Чеченији након одцепљења настао економски колапс, опште незадовољство народа као и вртоглави раст криминала заједно са безуспјешним и насилним покушајима свргавања Дудајева у међусобним размирицама међу Чеченима.

 

Први чеченски рат

 

Скоро потпуна чеченска независност је итекако представљала подстицај и другим руским федералним јединицама да крену њеним путем, који с обзиром на тренутно стање и моћ Русије, можда и не би био тако тежак. Због таквог стања као и због веома велике важности Чеченије за Русију (геополитички положај између Каспијског и Црног мора, чвориште руских нафтовода и гасовода у региону, као и саме залихе нафте у Чеченији). Кремљ коначно одлучује након одбијања Јељциновог ултиматума разоружања и предаје чеченских војних јединица да дејствује војним путем.

Руска артиљерија и авијација 1-ог децембра 1994. године бомбардује циљеве широм Чеченије, а копнена операција креће 10-ог и 11-ог децембра. Општи руски напад на Грозни почиње 31-ог децембра 1994. године. Око 6.000 Руса напало је град из три смјера. Силно мотивисаним и борбеним чеченским снагама, командовао је Аслан Масхадов, бивши артиљерац Црвене армије. Важну улогу у рату одиграо је Шамил Басајев који је командовао чеченским ветеранима из Абхаског рата. Битка за Грозни се наредних дана водила за сваку улицу, кућу и зграду. Чечени су пуштали руске снаге у центар града да би након тога затварале отупницу и уништавале руске снаге. У једној од таквих акција у борби код жељезничке станице страдала је скоро комплетна руска бригада која је претрпјела губитке од око 1000 руских војника за само један дан! Руска артиљерија и авијација су бесомучно бомбардовале град на који је повремено падало 4000 граната на сат! Грозни је за само неколико дана претворен у згариште.

Упркос војној и бројчаној надмоћи руске снаге нису заузеле град и биле су принуђене на повлачење из Грозног остављајући за собом десетине лешева својих сабораца. Руска војска је била понижена.

Након почетног дебакла руске снаге се прегрупишу и одлучније спроводе етапне нападе на град уз велика појачања и довођење елитних јединица. Чечени и даље пружају огорчен отпор а Грозни трпи још веће страхоте по цивилно становништво и енормна разарања. Руска тактика постепеног заузимања града кварт по кварт са много бољом кординацијом пјешадије са артиљеријом и авијацијом даје резултате и руска војска преузима контролу над већином Грозног крајем фебруара 1995.године. 7-ог марта је проглашена побједа а остаци чеченских сепаратиста са Дудајевим на челу се повлаче на Кавказ одакле ће у догледно вријеме започети кобан, по руске снаге, герилски рат. Надзор над градом преузеле су руске снаге унутрашњих послова.

Са освајањем Грозног руске снаге и држава су сматрале да је ствар са Чеченима завршена, што ће им се за две и по године, у августу 1996-те године, одбити о главу. Чеченске снаге негоњене и неометане од стране Руса врше прегруписавање и припреме за поновну инвазију на Грозни. 2-oг априла 1995. године убијен је Џокхар Дудајев. Док је причао сателитским телефоном Руси су открили његову локацију и ракетама за навођење убили првог чеченског вођу. Команду над герилцима преузима Аслан Масхадов. Да убиство Дудајева није омело планове поновног напада чеченских милитаната, као и да руске снаге нису у потпуности завршиле посао у Чеченији потврђује наредна у детаље испланирана операција од око 1500 чеченских терориста на Грозни у августу 1996. године. Чечени врше изненадне нападе на највеће градове у Чеченији и преузимају контролу над Грозним. Руски пораз је био брз и с обзиром на свеукупно стање у Русији неминован. Назарвутским мировним споразумом, јануара 1997.године, и повлачењем руских јединица завршен је за Русију поражавајући Први чеченски рат (преко пет хиљада погинулих руских војника). Јељцин и нови вођа побунјених Чечена Аслан Масхадов потписују споразум у мају 1997.године којим је предвиђено да Чеченија и Русија у раздобљу од пет година постигну политички договор о коначном статусу Чеченије. Признавањем Масхадове владе од стране самог руског предсједника Јељцина Чеченија и de facto стиче независност.

Резиме Првог чеченског рата био је мучан и показао је у каквом се заиста стању налазила Русија а првенствено њена војска, која послије распада великог СССР-а ни по чему није била ни налик на некадашњу двомилионску војску Руса у моћној бившој Црвеној армији. Дебакл у Чеченском рату је открио сву корумпираност војске и њених генерала (продавање армијске нафте за тенкове и оклопна возила, као и муниције и оружја Чеченима, па чак и руских регрута као таоца чеченским милитантима). У Чеченију су слати углавном млади и потпуно неискусни регрути који су послужили као топовско месо у руско-чеченским окршајима, а координисање команди (артиљеријских,ваздушних и копнених) и вођење операција је било на поражавајућем нивоу. Присутна су била и бројна дезертерства као и одбијање извршења команди на највишем нивоу у руским редовима (близу 100 војника завршило на војним судовима). Резултат свега побројаног био је повлачење руске војске из Грозног и комплетне територије Чеченије.

 

Између чеченских ратова

 

Након повратка радикалних чеченских исламиста у Грозни у том граду као и у републици Чеченији завладао је потпуни хаос. Економија је пропала тотално а чеченски борци и остали живаљ је остао без посла и препуштен самом себи. Појављују се пљачке сопственог становништва а војни команданти су се потпуно отели контроли колико-толико умјереном Аслану Масхадову. Истакнутији међу њима је био и чечнски командант радикалних сватања Шамил Басајев. Градске и републичке институције послије завршетка рата готово да нису ни постојале. Послије повлачења руске војске Чеченија је живјела у систему без поредка.

Шамил Басајев је свој радикализам оправдавао осветом за оно што се десило његовој породици. Наиме, у Првом чеченском рату у нападу руске авијације на његово село, погинуло је 11 чланова његове породице , међу којима и његова жена, једно дијете и брат. Због свега тога Басајев заступа далеко радикалнији став за разлику од Масхадова што ће бити вјечити разлог размимоилажења њега и Масхадова који је заступао блаже методе отпора Чеченије према Русији. Басајев сматра тероризам на цијелој територији Русије, уперен и против недужних  руских цивила као једини неопходни и прави пут ка остваривању циљева Чеченије, док је Масхадов такав вид отпора према Русији видио као угрожавање свега до тада постигнутог  и сматрао преговоре са Русијом о статусу Чеченије као реалност. Сходно томе Басајев почиње да реализује своје крваве планове на терирорији цијеле Русије. Још 14-ог јуна 1995. године Басајев са 150 својих сабораца упада дубоко у руску територију и у граду Будјеновску заузима болницу као и 2000 талаца у њој. Након оружаног сукоба са руским специјалистима, убијања 140 талаца и преговора у које се био укључио и сам руски премијер Виктор Черномирдин, Басајев пушта таоце и успијева уз руске гаранције да се повуче у Чеченију. Након овог догађаја популарност Басајева као вође рапидно расте како у домаћим тако и страним круговима радикалних исламских терориста. Чеченија постаје стјециште исламских милитаната из разних земаља региона и свијета. Терористички напади се настављају несмањеном жестином како на војне тако и цивилне руске структуре. Терористички напади захватају Мосву, Каспијск, Краснодар и Ставропољ гдје губи животе више стотина невиних руских  цивила. Русија затвара границу са Чеченијом, али напади чеченских екстремиста не јењавају. Имајући у виду добру подлогу која је због руске немоћи одупирања чеченском тероризму стварана три године послије Првог чеченског рата, Басајев упркос оштром противљењу Масхадова, врши инвазију са својим екстремистима на сусједну покрајину Дагестан у септембру 1999. године. Уз нове вјетрове који почињу да дувају у Кремљу то је била кап која је прелила чашу.

 

 Други чеченски рат

 

У августу 1999. године по избору, на заласку не баш завидне политичке каријере болесног и у најмању руку малаксалог, предсједника Бориса Јељцина, на чело руске владе долази бивши припадник КГБ-а Владимир Путин и најављује беспоштедну борбу до истребљења тероризма на простору Русије. Напад терориста на Дагестан био је повод за Други чеченски рат. Путин није дуго оклијевао по доласку на власт и шаље руску војску у Чеченију 26. августа 1999.године. Други чеченски рат од стране Русије са Путином на челу је организован на много бољи начин и на много већем и професионалнијем нивоу од стране руске војске. Већ на зиму 1999. године руска војска опсједа Грозни да би већ 2-ог фебруара упркос јаком отпору Чечена град био у потпуности ослобођен, што показује сву досљедност Путиновог вођења Русије, као и један нови вид професионализма у руској армији. Војска под Владимиром Путином добија обрисе војске какву заслужује руски народ и држава. Армија са једним потпуно новим еланом и моралом побједоносно завршава Други чеченски рат. Руска војска полако али сигурно стаје на своје ноге. Путин се са много више озбиљности и пожртвованости хвата у коштац са проблемима на Кавказу.

 

Чеченија од 2001 до 2011 године

 

Стабилизујући постепено безбједност и прилике у Чеченији, Владимир Путин за главног намјесника Чеченије именује Ахмеда Кадирова у јулу 2000. године. Ахмед Кадиров са својим присталицама је активно учествовао на страни руске армије у Другом чеченском рату. На челу Чеченије је Путинов човјек. Чеченија 2003. године добија Устав који јој даје већу аутономију али под директном контролом Кремља. Врше се и први предсједнички избори у републици. Сву важност избора потврђује и излазност чеченског народа на гласање која је била преко 80 процената гласачког тијела Чеченије. Ахмед Кадиров огромном већином гласова осваја предсједнички мандат у Чеченији. Међутим, у самој републици постоје још врло јаки елементи противника Кадирова а безбједоносна ситуација у републици још није достигла задовољавајући ниво. Посљедица тога је убиство чеченског предсједника Ахмеда Кадирова у бомбашком нападу на стадиону у Грозном за вријеме параде у част Дана побједе 9-ог маја 2004. године. Кремљ муњевито реагује и за Кадировог насљедника именује његовог бившег министра унутрашњих послова Алу Алкханова, саборца Ахмеда Кадирова из Другог чеченског рата (због заслуга у рату одликован руским орденом храбрости). Алкханов побјеђује на предсједничким изборима у августу 2004. године и прилике у Чеченији се постепено стабилизују. Међутим зло тероризма не заобилази ни Русију и слиједећи идеје Шамила Басајева чеченски терористи изводе најбруталније нападе на цивилне циљеве широм земље. У најкрвавијем нападу у историји земље на основну школу у Беслану гине 331 људи од чега 160 дјеце 1-ог септембра 2004. год. 2002. године због упада терориста у московско позориште Дубровка гине 130 талаца а више десетина руских цивила гине и у нападима на руски метро као и у обарању два руска цивилна авиона (погинуло 90 људи). 2004-та година је била крвава за Русију и руски народ.

 

 

Резултати Путиновог преданог рада на поправљању слике о Русији најбоље се манифестују у Чеченији. Чеченски терористи одбачени далеко у планине Кавказа више и не помишљају да изведу нападе на Чеченију попут оних у претходна два чеченска рата. Захваљујући првом човјеку Русије у томе су потпуно спријечени. Да је Путин стечена искуства током рада у бившем КГБ-у пренио на терен најбоље се видјело у обрачуну са чеченским терористима. Изјављујући у више наврата како се са терористима са Кавказа неће преговарати Путин одбија покушаје преговора чак и са најумјеренијим у редовима побуњених Чечена Асланом Масхадовим. Убрзо послије тога слиједе „хронолошким“ редом акције федералне службе безбједности (ФСБ) ликвидације највиђенијих чеченских терористичких вођа. ФСБ функциоише и дјелује као у најбоље дане обавјештајних служби бившег СССР-а. Почетком марта 2005. године у акцији руских специјалаца у Чеченији бива убијен Аслан Масхадов. Чечени за његовог насљедника бирају такође умјереног Абдула Халима Садулајева, међутим како је Путин неумољив, идуће године извршена је ликвидација и Садулајева. Мјесец дана касније рука правде стиже и чувеног Шамила Басајева (убијен у конвоју камиона са експлозивом у којем је и сам био). На чело чеченских терориста долази познат по својим крвавим нападима у Русији озлоглашени Доку Умаров. Руске службе безбједности заједно са елитним јединицама без посустајања раде веома пожртвовано свој посао са највећом могућом професионалношћу и политички и војни радикални лидер чеченских екстремиста бива убијен у нападу руских хеликоптера крајем марта 2011. године. Упражњено мјесто погибијом Умарова чека а с обзиром на досљедност и одлучност Кремља да се тероризам у највећој мјери сузбије, насљедник Умарова се неће дуго задржати на челу кавкаских милитаната као и сви остали  његови претходници. Русија данас као и све земље свијета се суочава са опасним феноменом тероризма који је давно изашао из оквира Чеченије и представља посебан проблем друштва у земљи. Како осталим земљама тако и Русији предстоји дуга и мукотрпна борба до коначног пораза најгоре појаве савременог свијета која с обзиром на околности неће бити ни мало једноставна и лака.

Што се тиче Чеченије, од доласка Рамзана Кадирова (сина бившег покојног предсједника Ахмеда Кадирова) послије предсједничких избора у фебруару 2007. године на власт Чеченија почиње да живи једним сасвим новим животом. Русија улаже у регион сјеверног Кавказа милијарде долара. Бивши побуњеник Рамзан Кадиров уз безрезервну подршку Владимира Путина почиње обнову земље. Грозни се подиже из пепела. Спада у сам врх руских градова у којем се највише улаже у инфраструктуру и гради. Подижу се нове школе, вртићи, музеји, болнице, булевари, аеродром и остали грађевински објекти који красе данашњи Грозни. Сами грађани града осјећају бољи и квалитетнији живот у Чеченији. Задовољство житеља Чеченије не сумњиво постоји због задовољства нових промјена на подрују републике. Рамзан Кадиров и поред свих оптужби које га прате (увођење диктатуре, тортура становништва, наводно враћање на шеријатски закон) води Чеченију у једну сасвим нову и перспективнију будућност. Што се тиче оптужби неколико домаћих медија и невладиних организација као и већине страних медија, на рачун Ахмеда Кадирова и поред свих успјеха у Чеченији који су видљиви голим оком , тај нам је сценарио већ одавно веома добро познат.

За разлику од почетка 90-их година, када је Русија и руски народ плаћао највећу могућу цијену задржавања Чеченије у оквирима Руске федерације – руским животима, Чеченија данас, 20-ак година послије пише много љепшу страну своје историје.

Аутор Душан Врућинић