Руска вотка

НОВОСТИ, ЧАСОПИС ГАЗЕТА

Руска вотка

admin
6. фебруара 2012.

Историја и „култура“ вотке

 

Поред Православља, Московског „Црвеног трга“, руских степа и Сибира, прво што вас асоцира на Русију је вотка. С разлогом! „Национално пиће Руса“  од  давнина заузима значајно мјесто у животу овог словенског народа. Кренувши од 10. вијека када је према легенди Владимир Кијевски, отац руске нације одбацио апстинентски ислам ријечима: „Пиће је радост Руса, без пића нема живота“. О теоријама настанка вотке, односно њеном првом појављивању постоје опречна мишљења. Док једна струја „воткиста“ тврди да се ријеч „вотка“ први пут појављује у једној од најстаријих пољских књига,  друга њену појаву веже за самостан у близини Москве у којем су монаси  призводили вотку и то као алкохол за дезинфекцију рана ратника на бојишту.

Ово жестоко алкохолно пиће најчешће се призводи дестилацијом житарица или кромпира и поред занемариве количине адитива окуса углавном се састоји само од алкохола и воде. Количина алкохола се креће између 35% и 70%, док класична руска вотка има 40% алкохола и најчешће се пије брзим и великим гутљајима, наискап. Служи се у полупуним чашама од  2 децилитра али тек након што неко изговори здравицу. Обично између двије здравице нико не пије. Култура пијења вотке вуче корјене још из  царског  времена када  су војни кадети чак имали курсеве како је пити.

Музеј вотке

Како и приличи народу који се сматра највећим потрошачем овог алкохолног пића, Руси су у Москви у зидинама „Измајловског Кремља“ отворили музеј посвећен вотки. У музејској  поставци нашло се више од 50.000 боца легендарног националног пића од којих су неке произведене  прије више од  два вијека. Поставка је подијељена на секторе-епохе и то: Древноруска епоха, Руско царство, Велики Отаџбински  рат, СССР и савремена Русија. У  музеју је изложена и специјална серија произведена да би се одала почаст погинулим члановима посаде подморнице К-19, а постоји и једна просторија  посвећена тешким руским временима и настојањима становништва да се с њима носи управо уз помоћ овог жестоког пића. Неке од највриједнијих збирки које су се нашле у музеју су: збирка боца за вотку Н.Л. Шустова; штоф Опскрбљивача Двора Његовог Царског Величанства П.А. Смирнова (1900. година), и др.

У музеју су представљени и древни руски апарат за сублимацију сировине, портрети утемељивача и особа повезаних с историјом вотке, различита амбалажа, стари рецепти из XVIII вијека, фотографије и документи из различитих временских раздобља (царски и предсједнички укази, дјела познатих писаца на ту тему), итд. Такође у саставу музеја постоји гостионица с реконструисаним ентеријером с краја XIX  вијека  гдје се одржавају дегустације најбољих врста савремене вотке.

Врсте вотке

Юрий Долгорукий (Јури Долгоруки), а ту су  и Золотое Колтсо (Златни прстен), Московская (Московскаја) и Rусский стандарт (Руски стандард). Интересантна је и вотка Классик (Класик), која се пакује у уникатној боци, аутентичној реплици флаша од пре 300 година. На цијени је такође и Смирновская (Смирновскаја) вотка, као и Пушкин (Пушкин) која на нашим просторима има далеко највећу популарност од свих руских вотки.

Пјотор Смирнофф засигурно је најзначајније име када се говори о модерној вотки  како у свијету тако и код нас. Иако је због низа историјских и политичких околоности данас домовина Smirnoff вотке Велика Британија, не може се не примјетити, што се уосталом увијек и истиче, да је то у ствари  руска вотка.  „Своју“ вотку имају и актуелни предсједник и премијер Руске Федерације  Дмитри Медведев и Владимир Путин. Путниова „Путинка“ има далеко већу популарност од предсједникове „Medvedeff“ што се поред  политичке популарности приписује и (не)Руском називу. Интересантна је појава и тзв. вотке у таблетама, коју  је патентирао Јевгениј Москалев из Ст. Петерсбурга, научник који је радио на разним задацима за руску владу.
Вотка је једини производ у Русији чија се потрошња повећава  чак и  у вријеме кризе и чија популарност не јењава и поред бројних покушаја руских владара кроз историју да стану на пут вотки и масовном опијању Руса. Вотка је чак два пута била потпуно забрањивана 1914. и 1985., а показало се да ни једна мјера није постигла свој циљ већ су напротив  резултирале далекосежним друштвеним и политичким посљедицама. Чак се врло често истиче да судбина сваког лидера који је Русију покушавао да одвоји од флаше- није била ружичаста! Тако је нпр. популарност Михаила Горбачова драстично опала током кампање за рестрикцију алкохола 1985. године.
У једном од московских вицева из тог времена, пијанац, бjесан што дуго мора да стоји у реду за вотку, риjешио је да убије Горбачова. Послије извјесног времена враћа се и стаје поново у ред. „Шта је било, јеси ли га убио?“ питају га. „Ма какви! Ред убица пред Кремљом већи је од овога овде“.

Једноставно руска култура не би била иста без овог  националног пића. Вијековима је вотка била неодвојив дио свакодневног живота Руса и пронијела је руско име читавим свијетом. Руси алкохол користе у разне сврхе, за лијечења, као средство за дезинфекцију па све до борбе против мамурлука- још једном чашицом.

Међутим, поред значаја и улоге овог пића у животу и традицији  Руске нације, вотка данас представља државног непријатеља број један. Проблем алкохолизма је узео маха и тако рећи отео се контроли, па се данас у Русији по „глави“ становника годишње попије застрашујућих 18 литара чистог алкохола, највећим дијелом управо из вотке. Крајем прошле године у Русији је било регистровано преко два милиона алкохоличара. Пиће је   и главни кривац за велику смртност. У популацији од 143 милиона Руса, 700.000 умире сваке године од последица конзумирања алкохола и уколико се не објави озбиљан рат алкохолизму, Русији пријети да се до 2050. године број становника са 143 милиона смањи на 100 милиона.

 

Руске пословице везане за вотку:

„Неки пију од радости, неки од туге, а неки од раног јутра“.

„Свеједно је да ли је вотка добра или лоша… Вотке је мало! Свеједно је да ли је жена млада или стара… Вотке је мало!“

АУТОР: Бранка Врућинић