„Умјетност треба одржавати унутрашњост човјекове душе“, записао је Василиј Васиљевич Кандински. Стварајући своја умјетничка дјела, Кандински је дозволио да сви уђу у његов унутрашњи свијет, увиде његову визију спољашњег и доживе музику боја која га је покретала. Изабрао је сасвим другачији начин изражавања и постао зачетник новог сликарског правца, апстрактног експресионизма.
Бављење сликарством за дипломираног правника и економисту је све до тридесете године био хоби. Нико није слутио да ће дјечак рођен у Москви 1866. године, у имућној породици, у једном тренутку свог живота одустати од бављења струком и титуле професора права на Московском универзитету. Данас можемо да потврдимо да је то била једна од његових најбољих одлука, јер је Русија добила још једног умјетника са којим се поноси, а читав свијет прилику да ужива у његовом стваралаштву. Безбрижност одрастања је нарушена када су се његови родитељи развели, а он са оцем отишао у Одесу. Тамо га је чувала тетка, уз коју је упијао све из руске културе и традиције, па и поред чињенице да већи дио живота проводи у иностранству, остаје јако везан за отаџбину. Нарочито је био заинтересован за руске народне бајке и митологију, што је препознатљиво кроз маштовитост његовог сликања.
Усавршавање свог талента, Кандински започиње 1896. године када уписује студије умјетности на Минхенском универзитету. Изабрао је одлазак у Минхен, што је помало и необична одлука, поред Париза у који су сви одлазили, али сасвим оправдана због сликарове привржености том подневљу и дивљења њемачким умјетницима. Умјетничку слободу изражавања је пронашао у сликарској групи „Ново умјетничко удружење Минхен“, чијем је оснивању помогао 1909. године. Удружење је постојало око двије године, да би дошло до разилажења по питању удаљавања од предметног сликарства. Један дио чланова се приклања Канидинском и Францу Марку, који 1911. године оснивају удружење „Плави јахач“. Препознатљиво име „Der Blaue Reiter“ је настало на основу заједничких интересовања двије водеће личности, обојица су вољели коње и коњанике, а Кандинском је плава боја била омиљена. Неки од битнијих чланова јесу Габриела Мунтер, Алексеј фон Јављенски, такође руски сликар, те Алфред Кубин и други умјетници, попут композитора Арнолда Шенберга. Сви су имали револуционарне тежње, истражити и приказати невидљиво, а у свему томе су имали слободу, јер група није имала програм рада. Прихваћени су традиционални покрети, а и модерни, попут кубизма и фовизма. Почетком Првог свјетског рата удружење престаје са радом.
Двоје на коњу (1906. год.) – начињена од свијетлих тачака које избијају на тамној површини, из периода кад је сликао типичне руске слике и називао их обојеним цртежима.
ПУТ КА АПСТРАКЦИЈИ
У овом периоду активног учешћа у културном животу и раду кроз умјетничке групе, припрема се за своје прве апстрактне слике и у потпуности се окреће експресионизму. Експресионистички правац у сликарству карактерише употреба боје као основног средства изражавања и наглашавање њене експресивне функције. Кандински користи јарке боје као један од начина допирања до посматрача и прелази на беспредметно сликање, уклањајући са својих слика све видљиве и препознатљиве субјекте и објекте. Не покушава да прикаже спољашњост, већ да непосредно искаже унутрашњост и осјећања.
Слика са бијелим оквиром (1913. год.) – приказује Светог Ђорђа на коњу, у вртлогу боја и облика.
Импресија III (Концерт) – 1911. год.
Почиње сликати дјела која дијели у три врсте: импресије, импровизације и композиције. Импресије су биле надахнуте утисцима из спољашње природе попут слике – Импресија III (Концерт) урађене 1911. године, док су импровизације представљале реакције на утиске из унутрашње природе, а једна од њих је Импровизација (Коњаник) из 1910. године.
Импровизација (Коњаник) из 1910. године
Слике из серије композиција настају све већом употребом геометријских елемената, када Кандински акценат са боје пребацује на форму, а то је највише видљиво на слици Композиција VIII урађеној 1923. године. Она представља комбинацију геометријских елемената и црних линија. Кругови различитих величина доминирају композицијом, а највећи од њих у горњем лијевом углу стоји насупрот прецизних линија у десном дијелу платна. Круг је за Кандинског „најскромнији облик, али и облик који се намеће без скрупула, прецизан, али и промјенљив, стабилан и нестабилан, тих и звучан, напетост која у себи носи бројне напетости“, те сматра да додир оштрог угла и круга изазива снажан утисак, док бројни троуглови дају ритам платну. Водоравне линије су попут хладног и равног звука, док су усправне топле и високих тонова, оштри углови су топли, снажни и жути, а прави углови су хладни и црвени. Употребу ових елемената, боја, облика, њихову форму и функцију, те какве асоцијације изазивају код посматрача, објашњава кроз своја теоријска дјела „О духовном у умјетности“, „О питању форме“ и „Тачка, линија и осовина“.
Композиција VIII (1923. год.)
„Ако је на некој слици линија ослобођена функције да означи неки објекат, и ако она сама функционише као објекат, тада њена унутрашња звучност није ослабљена било којом споредном функцијом и она постиже максимум своје снаге.“
Писао је да свака боја када се одвоји од предмета добија ново значење. Плава постаје духовна дубина, зелена духовно гашење, бијела дјелује на нашу свијест као апсолутно ћутање које изненада може да се разумије, а црна вјечито ћутање без наде и могућности, равнодушна према свему што се дешава, док је црвена боја богата и разноврсна, изазива осећај снаге, енергије, одлучности, радости. Посебно тумачење боје су добијале када их је доводио у везу са музиком, рекавши да имају три битна кретања, од посматрача, ка посматрачу и кретање у себи.
КАНДИНСКИ ЈЕ ЧУО БОЈЕ
„Боја је типка. Око је чекић. Душа је клавир са много жица. Умјетник је рука, која притиском на ову или ону типку сврховито људску душу потиче на вибрирање.“, записао је Кандински слушајући Вагнерову оперу „Лохенгрин“ у Москви. Тада је открио необичну повезаност са музиком која се стручно назива синестезија. „Уједињење чула“ је неуропсихолошки феномен који код особа изазива мијешање боја, звукова, мириса, па се каже да синестети могу да помиришу боју, да виде звук, осјете укус ријечи.
Ноте су учиниле да Кандински чује боје и да се промјеном мелодије и боје мијењају. Жута боја је имала способност да се уздигне до неслућених висина, плава да се спушта у бесконачне дубине. Свијетло плаву пореди са звуком флауте, зелену са мирним, дуготрајним и средњим тоновима виолине, док је црвена представљала асосијацију на снажне ударце бубњева.
Музика га је опчињавала и инспирисала својом емотивном снагом. Сматрао је да „… музика изражава себе кроз звук и вријеме, она дозвољава слушаоцу слободу имагинације, интерпретације, исто као и емотиван одговор који није заснован на дословном и описном, већ прије на апстрактном квалитету, које сликање, иако зависно од представљања видљивог свијета не може да предвиди…“ Управо је слушајући музику боја Арнолда Шенберга, насликао слику Импресија III.
Зашто слике Кандинског остављају снажан утисак на посматрача? Апстрактна умјетност, сама по себи, није разумљива без претходне припреме, али сигурно није обична жврљотина коју свако може да наслика.
„Да би се избјегли неспоразуми, додајем да, по мом мишљењу, сликар никад не треба да се узнемири због циља једне композиције, он га не познаје, када ради на једној слици он је потпуно окренут форми. Циљ остаје у подсвјести. Кад умјетник ствара слику, он „чује“ увијек „један глас“ који му једноставно говори: „тачно“ или „погрешно“. Када глас постане превише нејасан, сликар мора да одложи своју четку и да чека.“
Кандински је знао када да одложи четку и да чека прави тренутак. Долазак правог тренутка значио је још једно путовање кроз мелодије боја, па и за обичног човјека који се први пут сусреће са апстракцијом.
Пред почетак Другог свјетског рата сели се из Њемачке у Француску, гдје је и умро 1944. године.
Габриеле Мунтер – портрет који је 1905. године урадио Кандински
На путу кроз живот и умјетност, пратиле су га три жене, свака посебна на свој начин. Након завршетка студија жени се Аном Шемјакином, која је била једна од првих жена која је студирала на Московском универзитету. Ана Шемјакина није била одушевљена одлуком Кандинског да се почне бавити сликарством, јер удала се за успјешног професора, сигурне будућности. Подршку проналази код Габриеле Мунтер коју је упознао у Минхену. Габриеле Мунтер је била један од предводника њемачких сликара експресиониста, а заједно су учествовали и у раду групе „Плави јахач“. Њихову везу прекида почетак Првог свјетског рата, а по повратку у Њемачку, Кандински је већ упознао своју трећу жену, Нину Андрејевску. Она је била жена о којој је сањао, а за њу бити са предводником нових покрета у модерној умјетности је један од разлога због којих је настојала да створи легенду о свом поријеклу. Још увијек се не зна када је рођена, зна се само да је говорила да је 27 година млађа од Кандинског, као ни да ли је њен отац био генерал Андрејевски, те да ли је била обична служавка, како неки тврде. Након смрти сликара, оснива Фондацију Кандински и тиме даје велики допринос за проучавање, излагање и очување његовог рада.
Аутор: Драгана Вржина (чланак из 5. броја часописа Газета)