Планови и изводљивост
Овај транзитно-магистрални гасоводни систем, према утврђеним плановима, иде из Русије (Новоросијск) испод Црног мора, преко Бугарске у земље Јужне и Централне Европе. У Бугарској ће се раздвојити у два крака. Тренутно се разматрају три могуће опције транспорта гаса даље у Европу. Прва предвиђа пут Бугарска-Србија-Мађарска-Аустрија-Италија, друга маршута је од Бугарске, преко Србије, Мађарске, Словеније, па до Италије, а трећа је Грчка-југ Италије. Почетак изградње гасовода је планиран за 2013. годину. Након неколико промјена оригиналног плана, замишљено је да Јужни ток има капацитет од 63 милијарде кубних метара и то четири линије капацитета од 15,57 милијарди кубних метара с тим да се прва линија планира пустити у рад до краја 2015. године, а затим да се сваке године пушта по још једна линија. Крајњи циљ тј. пуштање укупног капацитата од 63 милијарде кубних метара предвиђен је за 2018. годину. Оријентациона вриједност саме изградње је 15,5 милијарди еура, десет за подводну дионицу и 5,5 за копнене. Укупну вриједност пројекта тешко је процијенити, но очекује се да би коначна цифра могла бити и до 25 милијарди еура. Заједничка студија изводљивости за Јужни ток је завршена и показала је да је пројекат економски оправдан и да би требао бити завршен до краја 2015. године. Ова студија обједињује подводну студију преко Црног мора и копнене студије за све земље кроз које ће пролазити. Направљена је на основу техничко-економске процјене морског и копнених дијелова пута у транзитним земљама. Према наводима Алексеја Милера, предсједника Газпрома, сада се прелази на следећу етапу реализације пројекта – разраду пројектне документације.
Европска Унија фаворизује конкурентски Набуко?!
Посматрајући читав низ спекулација од стране појединих земаља и ЕУ, долази се до закључка да Русија на енергетском фронту „води рат против свих“. Само неке од „ситуација“ које иду у прилог овој констатацији су додатни услови које је постављала Турска, константно захтијевајући нову докуменатацију и студије, као и случај Бугарске с краја 2010. године када је, на приједлог Вашингтона, покренула питање повлачења из овог пројекта и истовремена реакција Румуније да она „замијени“ Бугарску на мјесту главног транзитера, затим „затезања“ Брисела приликом представљања пројекта и на крају директни напад на Газпром, када су се у канцеларијама овог концерна у земљама Централне и Источне Европе појавили представници Европске комисије да врше претрес, оптужујући компанију за злоупотребу положаја на тржишту. Касније се сазнало да су један од иницијатора провјере биле власти Литваније, што је умногоме расвијетлило ситуацију, јер се Газпром у политичким круговима фактички прихвата као Русија, па се слична иступања не сматрају нападом на компанију као самосаталан економски субјект, већ напад на представника руске политике. Са друге стране Газпром и комплетна руска енергетска политика имају за циљ једино да изграде партнерске односе под тржишним условима, јер земљи која има свега 12% задужења и која је неприкосновени лидер у енергетској области због резерви којим располаже, други циљеви нису ни потребни. Русија тренутно, обезбјеђује око четвртину европских потреба за гасом, са нескривеном тенденцијом јачања своје улоге. Конкретан допринос томе, поред планова за Јужни ток, даје и актуелни енергетски пројекат Сјеверни ток – гасовод којим ће руски плин преко Балтичког мора директно стизати у Њемачку, одакле ће се даље дистрибуисати у Данску, Холандију, Белгију, Француску и Велику Британију. Дужина овог плиновода износи 1.220 километара и пуштање прве линије, од 30 милијарди кубних метара гаса годишње, се планира за 8. новембар, док су прве количине техничког плина већ пуштене. Технички плин служи да створи притисак у плиноводима, што је кључна фаза прије њиховог коначног пуштања у рад. Завршетак изградње и друге линије планира се за јесен 2012. године. Заговорници руских гасовода тврде да би удружена, ова два пројекта играла кључну улогу у гарантовању безбједног и поузданог снабдијевања Европе гасом. Међутим, управо је то оно што забрињава Европску Унију, јер би се тако, по њима, повећала зависност Европе од Русије. У складу са тим ЕУ на све начине покушава да ослаби позицију Газпрома, односно Русије на тржишту. Довољно говори чињеница о доношењу тзв. „Трећег енергетског пакета“, којим се, између осталог, забрањује једној истој компанији да продаје гас и истовремено да посједује гасовод. Европска Унија, као и Сједињене Америчке Државе, фаворизују други гасоводни пројекат, под називом Набуко. Он је још у фази планирања, но њиме би се гас доводио са Кавказа и Средњег истока у Аустрију, преко Турске, Бугарске и Румуније, заобилазећи тако Русију. Овај пројекат треба да пређе преко врло сложених територија, гдје постоје етнички конфликти, а осим тога запиње на неријешеним проблемима финансирања, односно недостатку подршке земаља произвођача гаса. Тачније, нико не зна одакле ће се овај гасовод пунити гасом. Међутим, за Европску Унију њиме би се прекинуо практични монопол Русије на енергетском тржишту у Европи. Поред свих предрасуда које имају представници ЕУ, земље Европе препознају вриједност природног гаса, прије свега његову адекватност у смислу еколошких проблема: он помаже у борби против климатских промјена и обезбјеђује поузданост дугорочног добављања кроз доступност ресурса. Поред тога Јужни ток ће дати снажан импулс економском развоју земаља централне и југоисточне Европе. Пројекат Јужни ток и гас који ће се транспортовати његовим цијевима се сматра пројектом и горивом будућности.
Значај Јужног тока за регион
Заинтересованост Русије за јачање свог присуства у енергетском сектору земаља Југоисточне Европе обећава, јер позиција коју, у првом реду, добија Србија као транзитер гаса је више него повољна. Поред економске исплативости и значаја политика Русије има корјене у заједничком вјерском и културном наслеђу, које по тој логици, просто треба превести на политички ниво. Траса Јужног тока кроз Србију могла би дугорочно да ријеши питање снабдјевања гасом, али и да допринесе економском просперитету земље. Дионица гасовода кроз Србију биће дугачка 450 километара, са капацитетом од 36 до 41 милијарду кубних метара гаса годишње. Планирано је да гасовод у Србију уђе код Зајечара са излазом код Суботице. Изградњом овог пројекта Србија би постала енергетско чвориште на Балкану и транзитна земља што би јој донијело годишњи приход од пола милиона еура од транзитних такси. Но, поред тога обезбиједиле би се потребне количине гаса за становништво и индустрију. Према осмишљеној стратегији гасификације, у Србији би преко 450.000 домађинстава било прикључено на гасне токове, што је дупло више него данас. Појединачна студија изводљивости за дионицу гасовода кроз Србију завршена је међу првима, заједничким снагама стручњака „Србијагаса“ и руског института из Санкт Петербурга. Цјелокупан пројекат Србију ће коштати отприлике око 1,5 милијарди еура, а новац би требао бити обезбијеђен кредитима банака, које препознају исплативост дугорочних пројеката. Једно је сигурно, руски гас ће пролазити кроз Србију! Уговор је потписан на 30 година са могућношћу продужавања. Остало зависи од стратегије енергетског развоја и од усвајања новог Закона о енергетици. Гас би даље из Србије требао ићи, ако се „све коцкице сложе“, и кроз Републику Српску. Наиме, један крак гасовода из Србије би у Републику Српску ушао код Бијељине преко Брчког, Шамца, Добоја, Бањалуке, до Новог Града. На њега би се прикључила и Федерација БиХ. С тим у вези РС је потписала меморандум са Министарством енергетике Руске Федерације. Каснијим преговорима између предсједника Републике Српске Милорада Додика и руског министра енергетике Сергеја Шматка договорена је успјешна реализација тог споразума….“Веома је важно да смо добили увјеравања да ће успјешно бити реализован наш раније потписани меморандум са Руском Федерацијом и сада сигурно можемо тврдити да је РС у свим пројектима и анализама укључена као дио пројекта Јужни ток“…, ријечи су предсједника Додика. Овај договор о укључивању у глобални пројекат гасовода „Јужни ток“, за Српску, засигурно, представља сјајну могућност да пронађе још један снажан ослонац за јачање својих позиција. Хрватска је тек у марту 2010. одлучила да се прикључи на овај гасовод, иако је и прије четири године било у плану да траса Јужног тока иде и преко њених територија. Тадашње власти су одбиле тај приједлог. Коначни споразум је потписан у Москви након разговора руског премијера Владимира Путина и хрватске премијерке Јадранке Косор. Што се тиче Словеније, последње земље бивше Југославије кроз коју ће пролазити траса Јужног тока, споразум је потписан у новембру 2009. године. Са словеначко-руским споразумом заокружена је траса гасовода којем су већ приступиле Италија, Грчка, Бугарска, Србија и Мађарска.
АУТОР: БРАНКА ВРУЋИНИЋ, чланак је први пут објављен у часопису Газета који можете прелистати ОВДЈЕ