„Пси су наша веза са рајем. Они не знају за зло, завист или незадовољство. Сједити са псом на падини брда у лијепом дану значи бити у рају, гдје недостатак активности не значи досаду већ мир.“
За неке људе је најбољи пријатељ књига, а за друге је то пас. Једно је сигурно, пас заузима веома важно мјесто у људској историји још од времена када је од дивље животиње постао вјерни човјеков пратилац. Руски овчари (средњоазијски овчари) спадају у најстарије расе паса. Постоје преко 4000 година, а вуку поријекло од тибетанских паса. Распрострањени су по цијелој Средњој Азији, али патронат над расом има Руска Федерација. Рад са расом почео је у СССР-у 30-их година прошлога вијека. Намјена ове расе је првенствено пастирска, одбрана стада од вукoва и дивљачи. Важне одлике ових паса су уравнотеженост и територијалност. Своје власнике ће увијек бранити по цијену живота. Поред тога су племенити, изузетно одани породици, док су са дјецом и слабијима изузетно пажљиви. Једино што захтјевају је већи простор и повремене шетње (и јако високу ограду, јер могу доста да скоче), и наравно оно без чега не могу, а то је љубав. Лако се прилагођавају високим и ниским температурама и могу живјети на оскудној храни. Оно што је карактеристично за ову расу је да им се сијеку уши и реп. Уши, јер су борбе са вуковима доста честе, па су и највеће повреде на њима, а за реп постоји више објашњења. Једно од њих је да се реп сијече пошто зими може да смрзне, јер није довољно одлакан. Пси су лаки за одржавање, длака им је обично краћа. Боје и комбинације боја могу бити све, осим плаве. Руски овчари својим лајањем упозоравају свог газду на појаву човјека са стране, али на човјека не нападају. У присуству власника понашају се дружељубиво, допуштају се помиловати. У одсуству домаћина, посебно у ноћно вријеме, понашање овчара се нагло мијења: доброћудни пас се претвара у оштрог који активно чува своју територију. Због јако развијеног осјећаја за своју територију он упозорава нежељеног госта страшним лавежом. Рад са расом почео је у СССР-у 30-их година прошлога вијека. Број овчара се у последњих пар година у нашој земљи и у окружењу нагло повећао. Људи већином држе ове псе као чуваре куће, стада, дворишта или разних објеката, али има и оних који их држе само из љубави, јер када их упознају схвате колико су јединствени.
РУСКИ ОВЧАРИ НАДОМАК БАЊАЛУКЕ
Већ трећу годину заредом надомак Бањалуке вјерни чувари и омиљени љубимци на породичном имању Кајкут у Карановцу су руски овчари. Ови необични пси који плијене како својом љепотом и величином, тако и својим поријеклом, пренешени су из руског манастира Свете Тројице Ново-Голутвин, смјештеног у старом руском граду Коломна, око стотину километара југоисточно од Москве. Породица Кајкут се први пут сусрела са овом расом читајући један чланак о Новоголутвинском манастиру, да би неколико година касније преко пријатеља из Москве ступили у контакт са манастиром и 2009. пренијели прво штене из Русије. Сестринство Новоголутвинског манастира двадесет година уназад његује ову расу тзв. средњеазијских овчара (САО) и чува је од мијешања са другим расама. Одгајивачница средњоазијских овчара „Ортодокс Конвент“ у оквиру манастира постоји још од 1994. године. Породица Кајкут је 2011. године регистровала своју одгајивачницу под називом „Дар Источника“ и у септембру исте године добили су прво легло. Данас чопор броји четири пса и за власнике су, како сами кажу, „благослов и дар Божји“.
Аутор: Биљана Савановић
Чланак је објављен у часопису Газета, који можете преузети ОВДЈЕ