10 дјела руске књижевности која нису лектира

10 дјела руске књижевности која нису лектира

10 дјела руске књижевности која нису лектира

Уколико сте љубитељ руске културе и књижевности, а вјерујемо да јесте пошто се налазите на овој страници тренутно, доносимо вам десет романа руске књижевности које можда нисте имали прилику прочитати.

Јунак нашег доба (Михаил Љермонтов, 1839) је први руски психолошки роман. Радња је смјештена у четврту деценију 19. века на Кавказу. Ријеч је о романтичарском роману који се бави питањем тзв. “ сувишног човјека“, бајроновског јунака, приказаног кроз лик младог официра Григорија Александровича Печорина.

Обломов (Иван Гончаров, 1858) је социјално-психолошки роман у четири дијела. Роман је добио име по главном јунаку Иљи Иљичу Обломову, талентованом младом човјеку, пуном потенцијала и неискоришћене енергије, коју, закочен нереалним страховима од живота и мањком воље пред постојећим околностима, свјесно пушта да полако истекне. Обломов постаје симбол млађих генерација које не знају шта желе од живота, који депресију убрајају у карактерне особине, а не у патолошке облике понашања. Обломов је симбол тзв. „Сувишног човека“. Статика и пасивност главног јунака врхунски су пренесене на папир савршеним умећем приповедача Гончарова.


Невоља због памети (Александар Грибоједов, 1828) је сатира на аристократско московско друштво прве половине ХХ вијека. Радња је необично једноставна. Након дугих лутања младић напредних схваћања Александар Чацки стиже у Москву, у кућу вољене Софије, али она је већ изабрала другог. Осим несретне љубави Чацки долази у конфликт и с дјевојчиним оцем и његовим окружењем. То је конфликт између напредних идеја и инертних схваћања „минулог стољећа“, чији су представници у то доба углавном живјели у конзервативној Москви. Захваљујући Грибоедову вјечна супротност између новог и старог постала је један од најважнијих конфликата у цјелокупној руској књижевности. Чацки је приказан као истинољубиви интелектуалац који раскринкава заосталост друштва и у том духу са заносом изговара неколико монолога.

 

Идиот (Фјодор Достојевски, 1869) представља напор Достојевског да опише идеално доброг човјека у границама увјерљивости, што је наизглед немогућ књижевни и умјетнички подухват. У случају да успије, вјеровао је Достојевски, доказао би да је доброта слична Христовој ипак могућа, иако вјероватно само у оквирима књижевног и уметничког, а у исто вријеме тај подухват би представљао књижевни доказ за смисао хришћанства. У Идиоту имамо типичног позитивног достојевскијанског јунака. То је кнез Мишкин, обдарен добротом и способношћу да прашта коју је осим њега имао ваљда једино Христ. Мишкин је зачуђујуће осетљив, до крајњих граница: он осећа све што се збива у другим људима, чак и кад су ти људи километрима далеко.

 

Васкрсење (Лав Толстој, 1899) – Главни јунак романа је Дмитриј Нехљудов, племић који тражи искупљење за штету насталу његовим непромишљеним поступцима у прошлости. Када у судницу у којој се затекао као један од поротника препозна Каћушу Маслову, слушкињу из куће своје тетке, Нехљудов спознаје сву своју одговорност за њену судбину. Припроста девојка коју је љубио и напустио, не знајући да је резултат те везе дијете, сада је проститутка оптужена за убиство. Нехљудов одлучује да из темеља промијени свој живот и да учини све како би се одужио јадној дјевојци.

 

Псеће срце (Михаил Булгаков, 1925) – Стварање новог бића по моделу доктора Франкенштајна прате многе гротескне и трагикомочне сцене. Настао од уличне џукеле и лумпенпролетера, јунак се отима контроли творца и тражи своје право на слободу и мјесто у животу. Ова храбра сатира совјетског друштва двадесетих, прерушена у научну фантастику, заплијењена је приликом претреса стана Булгакова тако да писац није доживио да „Псеће срце“ читају људи Русије његовог времена.

 

12 столица (Иља Иљф, Јевгениј Петров, 1927) – Од давне 1928. кад је роман „12 столица“ премијерно објављен, сваки нови нараштај изнова пада на шарм и свјежину овог хумористичног евергрина. Уз главни лик, бескрајно домишљатог преваранта Остапа Бендера, протеже се колона питорескних фигура: бирократи, малограђани, бадаваџије, ситни лопови, локални моћници, носталгичари за временом „прије историјског материјализма“, наивни уротници против власти, новинари који не могу без поштапања фразама, глумци на љетној турнеји, чланови синдиката, заљубљене комсомолке, једна баба врачара и локални шах – мајстори склони повјеровати да њихово мало мјесто може постати центар шаховског свијета.

 

Ми (Јевгениј Замјатин, 1920) – је стравична слика будућег свијета, у споју техничке цивилизације са бирократском диктатуром, своди људску личност на нулу. Необчан као визија и као текст роман је имао исто тако необичну судбину: написан у емиграцији, између 1922. и 1924. године, никад се није појавио у свом оригиналном тексту, већ постоје само његови преводи на свјетске језике. За Замјатином су кренули Хаксли, Орвел и други и већ због тог историјског интереса МИ је књига коју треба читати; она у свом роду представља класично дјело.

 

Чапајев и празнина (Виктор Пељевин, 1996) – ово ремек-дело је иначе први зен-будистички роман у Русији и гради се на неразликовању праве и измишљене реалности. Сабирање и одузимање равноправно учествују у процесу израде измишљених свијетова. Рецепт стварања таквих опсена састоји се у томе што аутор повећава или смањује величину и конструкцију „визира“, тј. рама за прозор кроз који његов јунак посматра свијет. Све оно што је главно овде се дешава на „симсу“, на граници различитих свијетова, јер је Виктор Пељевин пјесник, филозоф и љетописац пограничне зоне. Он се гнијезди на спојевима између различитих реалности. На мјесту њиховог сусрета јављају се блистави умјетнички ефекти, засновани на ситуацији у којој једна слика свијета приања уз другу и заједно са њом ствара трећу, која се разликује од прве и друге.

 

Мати (Максим Горки, 1906) – Овај драматични роман о револуцији, говори о буђењу свијести међу радницима и идеолошкој борби против капитализма. Дугогодишњи тежак живот и лоши услови за рад довели су до уједињења радника и допринијели покретању револуције. Главни лик романа је мајка једног од водећих револуционара. Лик мајке у овом дејлу је универзалан и показује да нема граница до којих мајка може ићи због љубави према сину. Овај роман не говори само о револуцији која покушава да подигне раднички народ, већ прераста у причу о мајчином срцу.