Иза сваког великог руског писца, стајала је, баш као у изреци, његова супруга.
Софија Толстој и Ана Достојевски радиле су као тајнице, књижевне агентице или преводитељице и често служиле као „сламка спаса”, подршка и инспирација својим великим мужевима и у најтежим временима.
Софија Толстој
Брак Софије Берс и грофа Лава Толстоја трајао је 48 година и помогао му је да створи ремек-дјела „Рат и мир“ и „Анна Карењина“. Вјенчали су се када је Толстој одлучио напустити своје навике из младости. Славни писац, бранитељ опкољеног Севастопоља, волио је пиће, коцку и жене. Све ово признао је Софији, уз обећање: „Нећу у нашем селу бити ни с једном женом, можда само у ријетким приликама, које нећу ни тражити, али ни спречавати“. Заиста духовито!
Софија је била изненађена неимаштином коју је затекла на Толстојевом имању Јасна Пољана. Гроф није имао постељину, а посуђе је било старо и оштећено. Осим улоге супруге и мајке, Софија је преузела и обавезу управљања овим сеоским посједом. Ипак, највише ју је радовало што је вољеном супругу могла помагати у стваралачком раду.
Није била само домаћица, него је за свог мужа радила као тајница и агент, чак је и преписивала његове рукописе. Седам пута је преписала цијели „Рат и мир“.
Најтежи период брака настао је када је Толстој пред крају живота почео развијати властито филозофско учење. Још увијек је супрузи писао дуга писма пуна љубави, иако је већ одбацивао систем вриједности породичног живота и власништва.
„Не знам у чему смо се разишли, али нисам имала снаге слиједити његово учење“, писала је Софија. 
На крају, у наступу депресије, Толстој је одлутао са свог имања. Софија га је пронашла на малој жељезничкој станици гдје је лежао на самрти и убрзо преминуо. Одлучност да заврши објављивање сабраних Толстојевих дјела помогло је Софији да се бори с болом губитка.
„Надам се да ће људи бити благи када буду судили о оној која је можда била преслаба да буде супруга генија и истински великог човјека“, писала је она.
Ана Достојевски
Свега мјесец дана након првог сусрета Достојевски је запросио 20-огодишњу Ану Сниткину, која је радила као његова сценографкиња. Ана му је помогла да за 25 дана заврши своје дјело „Коцкар“ и тако задржи права на сва своја дјела, која би иначе припала његовом похлепном издавачу. „Заиста сам суосјећала с Достојевским, који је преживио прави пакао у изгнанству. Сањала сам о томе да помажем човјеку чије сам романе толико вољела“, писала је Анна у својим мемоарима. У њој је 45-огодишњи писац, већ лишен свих животних илузија, пронашао жену потпуно посвећену њему и његовом раду.
Попут многих својих ликова и Достојевски је био страствени коцкар. Пошто се оженио, морао је с породицом побјећи из Русије, јер су га зајмодавци тражили због дугова. Али и у Еуропи је наставио коцкати, па је повремено морао у залог давати чак и хаљине и накит своје супруге. Ана је сматрала да је његова коцкарска страст болест, а не порок. Једном приликом дала му је и посљедњи новац који су имали, иако су у то вријеме управо добили ћерку. Искреност овог поступка разоружала је Достојевског – схватио је да је Ана као особа „снажнија и дубља него што је мислио”. Новац је прокоцкао, али је супрузи обећао двије ствари: никада више неће коцкати и учинит ће је сретном женом. Оба обећања је испунио.
Његова смрт није угасила Анину љубав коју је гајила према Достојевском. Потпуно се посветила објављивању његових дјела и одржавању пишчевог музеја. Никада се није преудала, говорећи с иронијом: „За кога бих се могла удати послије Достојевског? Можда за Толстоја?“