Од дјетињства Русија је у мојим мислима била земља из бајке. И не знам зашто. У том послијератном периоду до мене нису долазили ни руски цртани филмови, ни приче за дјецу, већ само по који Јесењинов стих, који је мама понекад шапутала правећи ручак и мрштећи се што је дјелимично заборавила. О Русији сам тако само у пролазу нешто читала и слушала. Но, кад је дошло вријеме да изаберем професију, послушала сам зов душе и у пријави заокружила Руски и српски језик и књижевности. И послије неколико година, ево ме на докторском истраживању у Москви, на Државном институту за руски језик „А. С. Пушкин“. 
И тешко ми је у ријечи стрпати утиске, који бујају од септембра. Кад сам дошла са коферима, била сам спремна на све: и на строге режиме, заостао комунизам, одбојност према странцима и пијанице у парку. Умјесто тога, на аеродрому се цариник одушевио мојим изговором, а таксиста наплатио мање од суме коју је откуцао таксиметар (да не би враћао кусур). Москва ме дочекала у много савременијем руху, него што сам је замишљала. Путеви су широки, савремени, прецизно равни; интернет је јефтин и брз (чак и градски); метро прелијеп, брз и чист! А ноћу… Москва ноћу оставља без даха… Али, није њена љепота у љепоти улица, зграда, тргова… Она је лијепа својим богатством разноликости, спојем традиције и савремености, пропорционалним бројем позоришта и ноћних клубова, луксузно устакљених и старих совјетских зграда, бетонских тргова и зелених паркова (у којима можете потпуно да заборавите да сте у милионском граду).
Долазак на факултет употпунио је ту разнообразност коју нуди Русија. Стајала сам око сат времена док сам дошла на ред да пријавим свој долазак. У Русији се свугдје чека у реду, а Руси то раде без цупкања ногом, отпухивања, а камоли покушаја да се ред заобиђе. У студентском дому влада дисциплина, нема журки и пијанки на ходницима, а из кухиње допиру мирисеви европских, азијских и афричких специјалитета, које студенти припремају (и то није увијек пријатан осјећај). На факултету професори љубазно и спремно дочекују стране студенте и имају разумијевања за нас. Схватају да имамо друге манире, навике, начин обраћања и не труде се да нас русификују. Овдје се поштује национална, религијска и културна различитост. Видно је да им прија што странци желе да уче њихов језик, те се труде да им помогну и поносно причају о својој историји и о чарима руског језика. Осим тога, мени је било невјероватно да сваки студент може у било које вријеме да дође на разговор са деканом ако има било какву недоумицу. 
И не, није Русија земља из бајке дјевојчице са почетка приче, али је једнако онако шаролика. Мени је чаробно у савременој Русији препознати насљедницу и СССР-а, и Руске империје, и Московске и Кијевске Русије и Златне Хорде. За странца то може бити веома необично, понекад и тешко, зато студирање у Русији препоручујем широкогрудим младим људима, спремним да доживе сву величину Русије.