Драги читаоци, било је питање времена када ћемо се позабавити историјом пушке АК-47. То није неочекивано јер је јуришна пушка АК-47, надимка Калашњиков или неформалније Калаш један од фактора који је најдиректније утицао на судбине милиона људи у протеклом вијеку, јуче и данас. Ето, дакле, повода да се са неколико реченица осврнемо на феномен Калашњикова.
„РОЂЕЊЕ“
Двије године након Другог свјетског рата, Михаил Калашњиков совјетски војни инжењер и пјесник, довршио је рад на моделу пушке која ће следећих педесет година исцртавати карту свијета. Рођен је АК-47. Идеје крајње једноставности, јефтине и брзе производње, пристојног дизајна и смртоносне ефективности у борбеним и ванборбеним условима, интегрисане су у овом оружју на запањујућ начин. Калаш је убрзо постао стандард у Црвеној Армији и уз каменице и Молотовљеве коктеле, оружје које је будило наду потлаченим масама широм планете, да колико сутра, више неће бити потлачене.
КАРАКТЕРИСТИКЕ
О Калашу релевантни извори кажу да је генијална фузија њемачке пушке Штурмгевер 44 и америчког М1 Гаранда. Знам да, као и ја, нисте знали како су изгледале двије последње пушке, али чињеница да су их екстремно високо цијенили људи са обе стране нишана води питању: „Колико високо треба вриједновати њихову најсретнију „фузију“?“ Скоро највишом оцјеном у свим скалама. У компарацији придјева смртоносан Калаш је јачи од суперлатива, мада ћемо због објективности рећи да је, нарочито старијим моделима АК-47, замијеран мањак прецизности. У поређењу са већином других конкурентских јуришних пушака (кроз дуги низ година) Калаш је показао епску издржљивост у условима воде, ватре, кише, пустињског вјетра и пјеска, шљунка и блата и одлучан презир према могућности заказивања у пресудним тренуцима. Пандан међу возилима, у овом случају, била би Лада Нива.
ДЕРИВАТИ „КАЛАША“
Сам Калаш је временом еволуирао какоу СССР-у тако и земљама које су у хладноратовској подјели свијета гравитирале Москви. Нарочито су се истицале Бугарска, Пољска и Кина, чија је верзија Калаша, тзв. Тип 56 изузетно раширен. Нарочито су земље из покрета Несврстаних сматрале да је модификовање и масовна производња АК-47 добар начин за јачање потенцијала пјешадије и чување идеје несврстаности. Тако је Југославија прво развила модел М-64 који није доживио масовну употребу, да би 1970. дошло до представљања модела М-70 који ће са свим својим модификованим насљедницима бити важан играч у ратовима на простору распадајуће СФРЈ и уз неславни тетејац незамјењиво оружје у међукомшијским и породичним обрачунима.Актуелна јуришна пушка војске Србије М-21, потомак је породице АК-47. Чак су и Израелци, у војној сарадњи традиционално окренути САД-у, своју главну породицу јуришних пушака Галил засновали на бази АК-47, додуше преко изузетне финске верзије Калаша Rk-62.
АК-47 VS М-16 КАО ПАРАДИГМА ХЛАДНОГ РАТА
„Дуел“ калаша и америчке М-16 пушке један је од феномена који и данас свједоче о дубини поларизованости хладноратовског свијета. САД и СССР никада се нису сукобили отвореним шакама, али су одмјеравали снаге посредно у серији ратова и револуција, све до пада Гвоздене завјесе. Важни симболички носиоци тог одмјеравања снага били су АК-47 и М-16. Американци су штитили режиме (које сада зову диктаторским) а Совјети подстицали револуције, и једни и други су прихватили „Свемирску трку“, и једни и други су прихватили „Трку у наоружању“, али од свих манифестација овог дубоког ривалитета најтишу, а опет најгласнију симболичку раван држе АК-47 и М-16. Прва пушка даје моћ пролетеријату подстичући свјетску револуцију, док друга пушка чува неолиберални капиталистички поредак и његове сателите. Прва пушка је оружје „терориста“, а друга пушка је оружје „чувара демократије“. Као и у сваком дуалитету има много искључивих који своју изабрану пушку, Калаш или М-16, држе недодирљивом.
ПЕРЦЕПЦИЈА „КАЛАША“
Калаш је до данашњег дана незамјењив дио имиџа људи које би неки окарактерисали као терористе, а други као борце за слободу. Међутим Калаш проговора и језиком страха и језиком слободе, мада у оба случаја има застрашујућу боју гласа.
Занимљив примјер је да уколико на Гуглу укуцате кључну ријеч Теrrorist и погледате резултате претраге за слике, видјећете да на њима доминира мотив Калаша којег држи силуета маскираног мушкарца. Сликовни знак за терористу, и то не само у англосаксонском дијелу интернета. Сјетите се само чувеног снимка у којем Осама Бин Ладен пуца из калашњикова у некој каменој забити Афганистана, а који је био обавезан дио већине ТВ Дневника у свијету, почев од 2001. У другом дијелу експеримента ако покушате са рјечју Freedom Fighter добићете, осим много резултата за истоимену игрицу (са чијег омота, наравно, у вас зури јунак наоружан Калашем) и респектабилан број слика људи који су саКалашем кренули у слободу. Сличне резултате добићете и у случају да су наведене кључне ријечи на руском језику.
На државном грбу Буркине Фасо Калаш се могао видјети до 1997. године, а на застави друге афричке републике, Мозамбика, он се налази и данас. Калаш доминираи логом Иранске револуционарне гарде, а може се срести и на застави Хезболаха или муралима посвећеним ИРА-и. Гадљиви на Калаш нису били ни припадници ОВК и рецимо колумбијског синдиката за кокаинско-марксистичка питањазваног ФАРК и друге паравојске. За ријетке читаоце који не знају, рећи ћемо да је Калаш интегрално важно оружје Кантер Страјка, вјероватно најпознатије и најиграније видео–игре међу тзв. пуцачинама из првог лица. У ономе што је остало од реалности Калаш је далеко најпродаванија јуришна пушка у историји. Илустрације ради, омјер проданих примјерака између АК-47 и љутог супарника М-16 је 100 према 8 милиона у корист Калаша.
КАЛАШ КАО „УНИВЕРЗАЛНИ МАЧ“
Ледено једноставно оружје је овај Калашњиков, али је недовољнообјашњена снага његове фаталне привлачности. Има ту више од самих перформанси, више од самог новца. Откако Мач старачке дане троши по музејима, Калаш као да се, поред осталих оружја, изборио за мјесто његовог легитимног насљедника. Да, Калаш изгледа као „универзални мач“, невољни наговјеститељ тужнијих времена и њихов знак, невољни спроводитељ воље џелата, воље осветника, воље анђела смрти и воље праведника. Улогу коју је играо мач кроз читаву антику и средњи вијек до коначне побједе барута, данас игра Калаш. Још увијек игра, рекли би, јерима моћне конкуренте. Мада, и да се потпуно повуче, и да будемо свједоци ишчезнућа Калаша, биће записано макар мецима, барутом и гробовима, да је чедо Михаила Калашњикова поштено одрадило своју смјену у послу одржавања свеколиког поретка ствари.
Какав је Калаш заиста, или какав ће бити, зависи искључиво од тога да ли се наћи у Каиновим или Авељовим рукама.
Аутор: Илија Ковачевић
Чланак је објављен први пут у часопису Газета БР.5