Шта је то уопште почетак? Зашто се управо на сваком новом почетку показује и снага и слабост оног ко се упустио у једно непознато, застрашујуће искуство? Могу да кажем да, захваљујући кратком периоду који сам провела у чаробној Москви, престоници источноевропске културе, управо захваљујући једном великом, чистом листу који ничим није обиљежен, већ не могу да препознам стару себе, у најбољем могућем смислу.
Носим ли заправо ишта са собом, питала сам се и на аеродрому, у чекаоницама, станицама, и првих неколико дана самосталног живота који су, чини ми се, прозујали крај мене. Као да се узбрканост људи на таквим мјестима преселила у моју нервозну главу и још увијек нисам свјесна историјских и , дефинитивно, физичких пространстава наше „мајке“ Русије из којих константно израњају небројена, наизглед хладна лица. И тад сам ријешила да се за своје држим грцевито, да га не испустим у тако непрегледној гомили људи, улица, проспеката, тргова и , надасве, толикој љепоти. Шта ако ме престоница заслијепи својим сјајем? Својом Третјаковском галеријом, Никољском улицом, Арбатом, својим Црвеним Тргом?
И тако је један период мог живота у Москви прошао у константном одушевљењу поводом свих физичких љепота, грађевина и величина које она нуди, али и у неком необичном осјећају да могу да се у њој утопим, само ако не будем била довољно пажљива.
И тако су се дани низали, журили, саплитали један преко другог и заиста нисам могла да их ухватим за реп. Кажу да студентски живот пролети практично непримјетно, тихо, и да се многи тек након неколико година осврну и схвате колико је све могло бити другачије.И одлучих, иако сам увијек била она, помало издвојена, романтична, и дефинитивно превише носталгична душа, престанем да филозофирам и да се , по први пут у животу, никуда не осврћем, не враћам, али и да не мислим превише о будућности, да је по старом људском обичају детаљно испланирам, па раозочарам кад се ништа не поклапа са мојим великим, рационалним планом. Мора да се нешто веће од нас људи нама тако слатко исмије. Истовремено са животом нове „ја“ почели су и први изазови. Прве непроспаване ноћи, неспоразуми, силни људи који мисле да сам Рускиња, па не могу да се извучем ни на једну привилегију иностранца. Хладне кише, обавезе, и шалтеруше(које су исте, ИСТЕ, идентичне, па и на другом крају континента). Накупљале су се некад мали, некад и крупнији проблеми, и на ћошковима своје увијек снажне, упорне личности почела сам да осјећам умор.
А онда сам осјетила нешто невјероватно; неку врсту необјашњивог , надљудског позива. И знала сам да морам да се одазовем. Нисам знала тачно куда, али сам се обукла и кренула на прву станицу московског шареног метроа. Кад сам сишла низ степениште Каширке, као да је читав град добио неки нови, необјашњив слој топлине, коју, чини ми се, до тад нисам ни виђела. Загледала сам се у натписе на станици, у високе, извајане стропове, у мале продавнице књига на угловима, цртеже на циглама подземних прелаза, и више нисам ни примјећивала треутне изразе, него ЛИЦА. Као да сам откључала нека нова врата, а све вријеме сам кључ држала у џепу.
И тако сам, као права Рускиња, шетала без неког строго дефинисаног циља, застајкивала и разгледала дотад невидљиве ствари. Плочнике, радње, травнике. Ситнице. Тада сам схватила: ма колико та Москва била огромна, њу не дефинише величина и непрегледност, него, сасвим супротно, разнобојне ситнице које је чине најљепшим мозаиком који сам икад видјела. Већ је било касно кад сам дошла до самог центра. Према мени се кретала огромна маса људи која су се враћала са концерта поводом Дана Москве. Разиграни, прљави, црвени у лицу, али насмијани од уха до уха. Као неки чудан вирус, смијех се просуо улицама. ситна, згурена старица ме упита за пут према парку. Изиђох из гужве и прошетах до моста на великој Москви- ријеци. Била је тако спокојна, тако велика. Као руска душа. И као да је причала са мном.