Какав град!!! Од првог до посљедњег дана боравка у Ст. Петербургу, граду Петра Великог, руској царској престоници, само та мисао ми је била присутна. Мостови на Неви сјећали су ме на давно прочитане „Беле ноћи„ Ф.М. Достојевског, пригушено свјетло јутра које се јавља у 10 часова на атмосферу његових романа… све ми је било као у музеју на отвореном.
Па онда Ермитаж! Грандиозан с вана а нестварно узбуђујући изнутра, потом топови Ауроре, споменици руским великанима, и војницима и пјесницима, и научницима и државотоворцима, храмови захвалности створитељу овог свијета… То се не можеописати, чак ни камером дочарати. То се мора удахнути, омирисати, додирнути, очи су преједноставно осјетило за свеобухватну спознају. А онда када помислите да сте нешто спознали… онда схватите да сте се тек очешали о историју, да то треба поновити .. и не чекати већ трагати за приликом.
А у граду с краја новембра, фестивал. Ове године са скромним новчаним средствима (криза није свуда иста али је има) али великом идејом: спасимо Земљу од људске похлепе, од глобалног тровања, мијењања климе, искорјењивања животињских врста. Фестивал „Грин вижн„, којег у слободном преводу називамо „Зелени поглед„ замишљен је да са свих свјетских меридијана одабере најбоље филмове који говоре о спасу природе. Ове године међу више од 200 филмова изабрано је њих 32 за фестивалски програм. Међу њима био је и документарац „Коњи, коњи„ аутора овог текста. Сама спознаја да сам се нашао међу ауторима који су за своје филмове имали шестоцифрене буџете ( у еврима) дала ми је за птраво да будем поносан за своје остварење које је коштало око 500 КМ (250 евра). Али није све у новцу, за фестивале је много важнија идеја.
Било је филмских прича које су говориле о становницима океана, птицама, глодарима, тим дивним створењима која су без икакве заштите од Чернобиља и сличних катастрофа, о онима без којих би ред у природи био потпуно нарушен а које пред човјековом похлепом за моћи и новцем полако нестају.
У оквиру фестивала приказано је и неколико бриљантних анимираних остварења а посебан угођај донијели су средњошколци Ст. Петербурга који су риказали своје кратке филмове о екологији. Тако фестивал није био само пуко представљање остварења редитеља из цијелог свијета већ је показао да Руси много рачуна воде о томе да се њихова омладина нађе раме уз раме са њима. И да покаже своје ране радове, наравно.
Руски домаћини, као и увијек, отврена срца. Још када кажешодакле си!!! Десило ми се да ме један колега иоз Русије питао одакле сам. Рекох му: из Ррепувлике Српске, то је дио Босне и Херцеговине гдје… „Не разговараш са Американцем„, прекинуо ме је, „питам те из којег си града„ рече ми.
Руси много знају о нама, више него што то можда и заслужујемо, или, боље речено, више него што дјелима завређујемо. Али, они знају да је наш Тесла можда спасао свијет уништивши онај чувени метеорит који је пао у Сибир, знају за нашу борбу у ратовима 20. вијека,они знају наше пјесме, наше писце… неки чак знају и зашто је кнез Обреновић рекао како ће изгледати српска застава…
И оно што увијек понесем са собом никада не причају о себи и својој величини. То се подразумијева.
Крај ове почетак је друге о Ст. Петербургу јер… краја причама нема. Када сам боравио у руској царској престоници, небо је ушло у неку специфичну еклипсу а Нева је нарасла 2 и по метра изнад уобичајеног нивоа за ово доба године. Ја сам порастао много више, изнутра, наравно.
Аутор: Сњежан Лаловић